Лесник
Лесник је шумски демон, господар шуме који се стара да круг живота никада не буде прекинут. Каже се да он влада животом и може учинити да на скелету давно умрле животиње никне ново месо, када она оживи. Има и бројне магичне моћи, од којих је најпознатија да се привремено може претворити у дрво или животињу.
Лесник је под тим именом познат код Јужних Словена, док се код Источних најчешће назива лешиј; честе варијације имена су и лесовик и лешак.
Овај демон описом подсјећа на кентаура из грчке митологије, допола је човјек, а од пола коњ, али су сачувани детаљи далеко живописнији од описа тог његовог митског сабрата. Лесникова копита и рогови немају сјенску. Крв му је плаве боје, па су му зато и образи плавичасти. Очи су му обично зелене, као и дуга брада и чупаве обрве, који могу бити и сасвим сједи, и уопште је прилично длакав. Вјерује се да је све већи што је ближе срцу шуме, када главом додирује и највише крошње, док се приближавањем њеном ободу све више смањује, све док на крају не постане толико мали да је практичне невидљив. Сувјерени господар и незаустављива сила у дивљини, он се на ивици шуме плаши чак и људи, од којих се тада, мањи од миша, сакрива под лишћем. Мисли се да зиму проводи у зимском сну, нетајући из свог шумског дома у који се враћа с прољећа.
Господар шуме се на Балкану појављује и у лику вучјег пастира, под називом којим се јавља најчешће у хрватским причама, који се замишља као вучји бог; и код већине осталих Словена он се назива господар вукова или вучји предводник. Није најјасније да ли се ова представа такође односи и на лесника или можда на отјеловљења самих богова Велеса или Дајбога; то је пастир, заогрнут зверињим крзном, чије стадо чине јелени, кошуте и зечеви, а чувају га вукови. Каже се да се сви вукови из шуме окупљају око свог пастира једном годишње да би им он одреди плијен за наредну годину. Није баш наклоњен људима, о чему говоре и приче гдје посљедњем вуку као храну одређује човјека који, скриван на дрвету, кришом поматра овај ритуал. Спреман је и да застрашује ловце и збуњује путнике, наводећи их да се изгубе у шуми; мисли се да можда баш он наводи невољне посјетиоце Баба-Јаги. Ипак, у неким причама он и смирује вукове који желе да растргну човјека или им забрањује да нападају стоку. Човјек се, приликом проласка кроз шуму, може заштити од њега ако обуче одјећу наопако, а лијеву ципелу обује у десну ногу, можда зато јер ће тако и сам храмати, а вјерује се да је господар вукова хром; при том треба да се чврсто држи свога пута, избјегавајући било какво скретање и непотребно задржавање.
Лесник је под тим именом познат код Јужних Словена, док се код Источних најчешће назива лешиј; честе варијације имена су и лесовик и лешак.
Овај демон описом подсјећа на кентаура из грчке митологије, допола је човјек, а од пола коњ, али су сачувани детаљи далеко живописнији од описа тог његовог митског сабрата. Лесникова копита и рогови немају сјенску. Крв му је плаве боје, па су му зато и образи плавичасти. Очи су му обично зелене, као и дуга брада и чупаве обрве, који могу бити и сасвим сједи, и уопште је прилично длакав. Вјерује се да је све већи што је ближе срцу шуме, када главом додирује и највише крошње, док се приближавањем њеном ободу све више смањује, све док на крају не постане толико мали да је практичне невидљив. Сувјерени господар и незаустављива сила у дивљини, он се на ивици шуме плаши чак и људи, од којих се тада, мањи од миша, сакрива под лишћем. Мисли се да зиму проводи у зимском сну, нетајући из свог шумског дома у који се враћа с прољећа.
Господар шуме се на Балкану појављује и у лику вучјег пастира, под називом којим се јавља најчешће у хрватским причама, који се замишља као вучји бог; и код већине осталих Словена он се назива господар вукова или вучји предводник. Није најјасније да ли се ова представа такође односи и на лесника или можда на отјеловљења самих богова Велеса или Дајбога; то је пастир, заогрнут зверињим крзном, чије стадо чине јелени, кошуте и зечеви, а чувају га вукови. Каже се да се сви вукови из шуме окупљају око свог пастира једном годишње да би им он одреди плијен за наредну годину. Није баш наклоњен људима, о чему говоре и приче гдје посљедњем вуку као храну одређује човјека који, скриван на дрвету, кришом поматра овај ритуал. Спреман је и да застрашује ловце и збуњује путнике, наводећи их да се изгубе у шуми; мисли се да можда баш он наводи невољне посјетиоце Баба-Јаги. Ипак, у неким причама он и смирује вукове који желе да растргну човјека или им забрањује да нападају стоку. Човјек се, приликом проласка кроз шуму, може заштити од њега ако обуче одјећу наопако, а лијеву ципелу обује у десну ногу, можда зато јер ће тако и сам храмати, а вјерује се да је господар вукова хром; при том треба да се чврсто држи свога пута, избјегавајући било какво скретање и непотребно задржавање.