Вјештица
Вјештица је жена која је сопственом вољом „продала душу ђаволу“ да би стекла натприродне моћи. Приповједа се и да је женско дијете рођено у црвеној кошуљици или у посљедњој Мјесечевој мјени предодређено да након пунољетства постане вјештица. Зло се огледа у њиховој ружноћи, али имају моћи да се укажу људима и као младе и лијепе дјевојке.
Ноћу и по мјесечини, вјештице се окупљају у веће групе, на гумну или ораху, па се зато каже: „Вјештице налећу на орах као слијепи мишеви.“ Ко на њњихово гумно згази, умријеће; ко спава под њиховим орахом, изгуби снагу и памет; ко се попне на њихов орах, сруши се с њега мртав. Зато се каже да, ко посијече орахово дрво, и сам ће брзо умријети, а млади људи не треба да саде орах, јер их може коштати живота.
Вјештице чине зле ствари, пију крв и једу срца људима, па најчешће члановима сопствене породице. Народна пјесма „Изједен овчар“ говори о томе: „Вештице су мене изеле, мајка ми срце вадила.“, као и пословица: „Вјештица на своју крв трчи.“ Људи који су преживјели сусрет са вјештицама, тренутно им је одузет говор: „Намах занемех…“.
Оне своје послове увијек обављају, али нарочито ноћу. Вјештиција душа напушта вјештицу док она спава и лети, наносећи штету. Поприма облик лептирице или ноћног лептира и може ући и изаћи кроз кључаоницу и тако вади срца људима док они спавају. Када изађе зао дух из тијела вјештичијих, оне умру и не могу се пробудити. Ако окренете вјештицу док спава, тако да јој глава буде гдје су јој биле ноге, никада се више неће пробудити, јер се лептир не зна у њу вратити. Вјештица се, када жели да полети од куће, намаже посебном машћу испод пазуха, коју чувано скривену у црном лонцу, и каже: „Ни о трн, ни о грм, већ на пометно гумно“, и одводи се на вјештичји скуп, а затим све заједно чине штету.
Неименоване бабе које живе издвојене од зајенице се често помињу у разним словенским бајкама и које су способне за разне чудновате ствари, па се сматрају вјештицама. Познају се по штапу уруди, старе су и демоског изгледа, траву беру или носе, окамењују људе или их учине мутавима када уђу у њихово двориште, као у српској причи „Три јегуље“. Њих је опасно срести ноћу и једини начин одбране од њих је ћутање. Не треба се одазивати на дозивање, нити се окрећати да види ко је, кад га прогоне.
Баба Јага или Баба Рога је најпознатија вјештица. Понегдје се назива и Баба Руга или Јежибаба и помиње се у многим словеснким причама, а понеки истраживачи митова је поистовјећују са женским божанством доњег свијета. Живи дубоко у шуми, у чудној колиби која се креће на ногама налик кокошијим, а око колибе је ограда од људских костију и лобања. По неким причама, неке лобање имају меса још на себи, па ноћу или у случају опасности, њихове очи почињу да сијају. Обично у причама недостаје једна лобања на огради и то је мјесто које би требала да заузме глава главног јунака. Кућа јој се, каже се понегдје, може полако окретати и не виде јој се врата док се не изговоре чаробне ријечи. На вратима су вилице оштрих зуба умјесто браве, умјесто резе људска нога, а кључ је људска рука. Станарка ове куће је ружна и слијепа старица, која једе људе које уграби на превару, а украдену дјецу пече у пећи. Јунаке побјеђује тако што их окамени чим кроче у њено двориште, а то чини захваљујући томе што ј гледају у њене слијепе очи. Моћна је пророчица, познаје прошлост и будућност, посједује предмете велике магијске моћи и једино јунаци успјевају да је пронађу, успркос свим опасностима. Иначе ју је тешко наћи, јер своје трагове брише метлом начињеном од сребрене брезе, а змија јој је мрачни савезник. Као сјећање на њену метлу која мете све пред собом можда нам је остала у мећава и израз попут „замео снијег пут“. Ако се од ове вјештице тражи помоћ, потребано је бити веома опријезан, бити чистога духа и љубазан, како би изнијели живу главу из њене колибе.
Када вјештица наље своју успавану жртву, удари је метлом преко лијеве сисе, груди се отворе, док она извади срце, па затим опет срасту. Ово извађено срце вјештица поједе, намјењујући притом каквом ће смрћу жртва умријети и за колико дана. Људи „изједеног“ срца, дакле, не умиру одмах, него касније. Занимљиво је српско вјеровање да дијете не треба тући метлом „јер неће расти“: метла, вјештичије оруђе,има демонску снагу која може нашкодити дјетету. Лет вјештице наметли, тако нераскидиво повезан са данашњом представом о вјештици, наводи се и у словеснким митолошким изворима.
Ноћу и по мјесечини, вјештице се окупљају у веће групе, на гумну или ораху, па се зато каже: „Вјештице налећу на орах као слијепи мишеви.“ Ко на њњихово гумно згази, умријеће; ко спава под њиховим орахом, изгуби снагу и памет; ко се попне на њихов орах, сруши се с њега мртав. Зато се каже да, ко посијече орахово дрво, и сам ће брзо умријети, а млади људи не треба да саде орах, јер их може коштати живота.
Вјештице чине зле ствари, пију крв и једу срца људима, па најчешће члановима сопствене породице. Народна пјесма „Изједен овчар“ говори о томе: „Вештице су мене изеле, мајка ми срце вадила.“, као и пословица: „Вјештица на своју крв трчи.“ Људи који су преживјели сусрет са вјештицама, тренутно им је одузет говор: „Намах занемех…“.
Оне своје послове увијек обављају, али нарочито ноћу. Вјештиција душа напушта вјештицу док она спава и лети, наносећи штету. Поприма облик лептирице или ноћног лептира и може ући и изаћи кроз кључаоницу и тако вади срца људима док они спавају. Када изађе зао дух из тијела вјештичијих, оне умру и не могу се пробудити. Ако окренете вјештицу док спава, тако да јој глава буде гдје су јој биле ноге, никада се више неће пробудити, јер се лептир не зна у њу вратити. Вјештица се, када жели да полети од куће, намаже посебном машћу испод пазуха, коју чувано скривену у црном лонцу, и каже: „Ни о трн, ни о грм, већ на пометно гумно“, и одводи се на вјештичји скуп, а затим све заједно чине штету.
Неименоване бабе које живе издвојене од зајенице се често помињу у разним словенским бајкама и које су способне за разне чудновате ствари, па се сматрају вјештицама. Познају се по штапу уруди, старе су и демоског изгледа, траву беру или носе, окамењују људе или их учине мутавима када уђу у њихово двориште, као у српској причи „Три јегуље“. Њих је опасно срести ноћу и једини начин одбране од њих је ћутање. Не треба се одазивати на дозивање, нити се окрећати да види ко је, кад га прогоне.
Баба Јага или Баба Рога је најпознатија вјештица. Понегдје се назива и Баба Руга или Јежибаба и помиње се у многим словеснким причама, а понеки истраживачи митова је поистовјећују са женским божанством доњег свијета. Живи дубоко у шуми, у чудној колиби која се креће на ногама налик кокошијим, а око колибе је ограда од људских костију и лобања. По неким причама, неке лобање имају меса још на себи, па ноћу или у случају опасности, њихове очи почињу да сијају. Обично у причама недостаје једна лобања на огради и то је мјесто које би требала да заузме глава главног јунака. Кућа јој се, каже се понегдје, може полако окретати и не виде јој се врата док се не изговоре чаробне ријечи. На вратима су вилице оштрих зуба умјесто браве, умјесто резе људска нога, а кључ је људска рука. Станарка ове куће је ружна и слијепа старица, која једе људе које уграби на превару, а украдену дјецу пече у пећи. Јунаке побјеђује тако што их окамени чим кроче у њено двориште, а то чини захваљујући томе што ј гледају у њене слијепе очи. Моћна је пророчица, познаје прошлост и будућност, посједује предмете велике магијске моћи и једино јунаци успјевају да је пронађу, успркос свим опасностима. Иначе ју је тешко наћи, јер своје трагове брише метлом начињеном од сребрене брезе, а змија јој је мрачни савезник. Као сјећање на њену метлу која мете све пред собом можда нам је остала у мећава и израз попут „замео снијег пут“. Ако се од ове вјештице тражи помоћ, потребано је бити веома опријезан, бити чистога духа и љубазан, како би изнијели живу главу из њене колибе.
Када вјештица наље своју успавану жртву, удари је метлом преко лијеве сисе, груди се отворе, док она извади срце, па затим опет срасту. Ово извађено срце вјештица поједе, намјењујући притом каквом ће смрћу жртва умријети и за колико дана. Људи „изједеног“ срца, дакле, не умиру одмах, него касније. Занимљиво је српско вјеровање да дијете не треба тући метлом „јер неће расти“: метла, вјештичије оруђе,има демонску снагу која може нашкодити дјетету. Лет вјештице наметли, тако нераскидиво повезан са данашњом представом о вјештици, наводи се и у словеснким митолошким изворима.