Таласон
Таласони су врста духова који се везују искључиво за грађевине, а некада за људе који живе у њима. То није душа претка, већ увијек нека несродничка душа. Када, приликом зидања зграде, неимари узидају живу особу у темељ, њена душа трајно остаје везана за ту грађевину као њен добри или зли заштитник, таласон. Такође, таласон може постати и неки неопријезни пролазник чија сјенка падне на постављени темељ; мајстори сјенку кришом измјере концем и узидају, а онај чија је сјенка узидана обично се разболи и умре већ за четрдесет дана.
Власи у Србији вјерују да су некада талисони настајали добровољном жртвом-стари људи, којима се смрт ионако ближила, тражили су од својих ближњих да их живе зазидају у новој кући, како би њихова душа остала да заувијек бди над њом; мислило се да је таква кућа сигурна од свих злих демона.
Дух ове жртве, вољне или невољне, постаје вјечни заштитник те нове грађевине, таласон. Према свим изворима, то бива онај ко први наиђе када почне градња или онај ко први ступи у зграду након завршетка градње, ако до тад није било жртве. Одатле и вјеровање да ће несрећа стићи оне који се први вјенчају у новоизграђеној цркви, што је један од многих мијешања старе вјере и хришћанства; како народни разум схвата да нико није узидан у цркву, први међу младенцима треба тражити онога ко ће постати њен невољни, али и неизвјежни будући заштитник.
Таласон никада не напушта зграду коју чува и постоји све док постоји та зграда, осим ако се магијским путем не ослободи помоћу расковника, магичне траве која „развезује све што је завезано“, па и овакве магијске везе. Обично је добронамјеран, али може бити и зао и изузетно опасан, посебно ако неко има намјеру да га опљачка, оштети или поруши зграду коју он штити.
Власи у Србији вјерују да су некада талисони настајали добровољном жртвом-стари људи, којима се смрт ионако ближила, тражили су од својих ближњих да их живе зазидају у новој кући, како би њихова душа остала да заувијек бди над њом; мислило се да је таква кућа сигурна од свих злих демона.
Дух ове жртве, вољне или невољне, постаје вјечни заштитник те нове грађевине, таласон. Према свим изворима, то бива онај ко први наиђе када почне градња или онај ко први ступи у зграду након завршетка градње, ако до тад није било жртве. Одатле и вјеровање да ће несрећа стићи оне који се први вјенчају у новоизграђеној цркви, што је један од многих мијешања старе вјере и хришћанства; како народни разум схвата да нико није узидан у цркву, први међу младенцима треба тражити онога ко ће постати њен невољни, али и неизвјежни будући заштитник.
Таласон никада не напушта зграду коју чува и постоји све док постоји та зграда, осим ако се магијским путем не ослободи помоћу расковника, магичне траве која „развезује све што је завезано“, па и овакве магијске везе. Обично је добронамјеран, али може бити и зао и изузетно опасан, посебно ако неко има намјеру да га опљачка, оштети или поруши зграду коју он штити.