Вук
Вук је биће препуно контрадикторности. Он је и тотем у чију су се снагу и заштитну моћ Словени уздали, али и табуисани демонски биће које не треба помињати, посебно за вријеме јесењих вучјих празника и никада ноћу.
„Ми о вуку, а вук на врата“ је народна изрека која описује шта се дешава ако се спомиње збрањено име. Забрана спомињања вука о Божићу, када је забрањено и убијање вукова, говори о његовој вези са Дајбогом, божанством које се некада славило овог дана. Ово божанство се тада креће људским просторима и може доћи човјеку у кућу, па се жели избјећи његово појављивање у вучијем облику.
Сусрет вука и човјека је мистичан и опасан, али и величанствен. Ово је сусрет са демонском животињом, али и сусрет са „својим родом“, због вјеровања о вучјем порјеклу Словена. Раширено је вјеровање да вук може човјеку да одузме глас, ако га први угледа. Вук тада први обзине, тј. отвори чељушти на човјека, а човјек затвори уста и не може да пусти гласа како би звао у помоћ или викао на вука. То важи и обрнуто: човјек ће вуку затворити уста, ако га први види и почне викати на њега. Ово вјеровање се заснива на људском искуству да се вук плаши људског гласа и да се човјек може одбранити од напада вука викањем. Необичан однос вука и човјека, који обично није пријатељски, откривају многе приче о наводно истинитим догађајима, као што су оне о кумству између вука и човјека. При сусрету са овом животињом довољно је рећи: „Побрати ме, склони ми се с пута!“, чиме се трајно успоставља мистично „крвно сродство“, којег се и човјек и вук надаље придржавају. Постоје и приче о доласку вука који долази да преноћи међу стоком и ујутру оде, не начинивши никакву штету. Тада сељани кажу да му је уста закаменио свети Сава који је из многих прича познат као вучји господар, што је његов атрибут преузет из много дубље старине.
Човјек се плаши вука, али га истовремено и поштује и ово поштовање превазилази границе страхопоштовања. У Босни је забиљежено вјеровање да вука не треба мучити, јер ко то уради добиће падавицу. Опет важи и супротно, јер се у магијским обредима лијечења падавице употребљава вучји гркљан. Извори из XVвијека и код Западних Словена помињу обичај „позивања вука на вечеру“, који је чест на Балкану. Ова посебна вечера вуку се спрема од свих јела са Божићне трпезе и износи се на раскршће или испред кућних врата, чиме се вук ипак жели симболички оставити изван куће: „Побрати ме, ходи да вечерамо“, чија формулација указује да између вука и човјека нема непријатељства.
Једно од својстава када је ријеч о вуку јесте његово поистовјећивање са псом, као у изрекама: „Стар вук пасја маскара“ и „Стар је пас вуку за маскару“, гдје пас представља „добру страну“, док је вук само друга страна исте „медаље“. Чувени Трачки коњаник на многим старим рељефима приказиван је у лову са псом или вуком, поред његовог коња. Многа вјеровања којај важе за вука важе и за пса, његовог двојника. Тако, завијање пса на раскршћу предсказује несрећу, а забиљежена је и пословица која вуку приписује исто својство: „Развукао као курјак на раскршћу.“ Као што пси чувају овчије стадо, тако и вукови чувају стадо свог пастира, вучјег бога. Као што се домаћи пси морају хранити, исто право признаје се и вуку, па се вјерује да му припада све оно што закоље, била то и нечија овца, те да се због тога не треба љутити на њега јер ће штета само бити већа.
Вучји дани
Вучије празнике Словени су празновали у јесен, током новембра, не би ли умилостивили ову моћну демонску животињу. Вука су, умјесто табисаним именом, називали неимеоник, каменик или дивјина. Седам, девет, или понегдје три вучија дана су најпознатија код Словена на Балкану, нрочито код Бугара и Срба. Највише је празнован посљедњи дан познат под именом растурњак или распуст, када се вукови разилазе тј. растурају до прољећа. Тог посљедњег дана овим свијетом креће се митски, сакати вук, познат и као криви вук, кривељан, који је најопаснији, иако долазе посљедњи. И код Влаха у Србији каже се да се тог седмог дана непажњом може срести вук, хром и слијеп на једно око, који посједује натприродне моћи. Празник хромог вука познат је и Источним Словенима. Укратко, вучји празници, различитог трајања код словенских народа, заправо увијек кулминирају у овом дану посвећеном најмоћнијем међу вуковима, легендарном хромом и „најстрашнијем“ вуку.
Српски просвјетитељ и хришћански светац, Свети Сава је примио на себе „бреме“ многих старих митова, од којих је овдје занимљиво поменути легенде о њиховој вези са хромим, али моћним царем свих вукова. Свети Сава у једној легенди одређује храну свим вуцима, па чак и том старом, хромом вуку, који је раније вјероватно сам вршио ову функцију. Сасвим пагански тон легенда о хришћанском свецу добија у тренутку када он, одређујући плијен, хромом вуку додјељује човјека, који све ово кришом посматра. Одавде и вјеровање да вук има право на оно што закоље:“ Вук на овцу своје право има“, рећи ће Његош, премда је прилично неувјерљива теорија да се вуку некада приносиле и људске жртве. Прије ће бити да ова легенда само „оправдава“ вука, налазећи разлог што он понекада нападне и човјека. По другој легенди, свети Сава посматрача, овога пута ловца, и самог претвара у вука на годину дана, јер је ловио на дан када не треба ловити нити напуштати кућу . Очигледно је човјеку забрањено да посматра храњење вукова, а ово казнено претварање може се повезати са причама о вукодлацима, али и са старијим наводима о повременом претварању Словена у вукове.
У вези са забранама током вучјих празника, занимљиво је поменути још једно, прилично раширено вјеровање да тада треба избјегавати прављење одјеће. Ако би покојник био сахрањен у одјећи која је прављена током ових вучјих дана, када не треба долазити у додир са вуном, он би се претворио у вукодлака, што указује на једну од сличности вука са вукодлаком и вампиром, у словенској митологији. У овом вјеровању, као и у неким другим из новијих периода, вукодлак и вампир, два сасвим различита митолошка бића, практично су се стопила у једно. Осим прављења одјеће, током вучјих дана избјегава се и сваки други рад, као и излажење ван куће, а примјењују се и многи магијски поступци који треба да „затворе уста“ вуковима како ови не би јели стоку: везују се маказе, ножеви и све што асоцијативно подсјећа на вучје чељусти, и слично.
Вучје поријекло Словена
Према Чајкановићу, отјеловљење врховног српског бога, за ког он сматра Дајбога, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба. Ово друго име је можда изведено баш од Дајбоговог имена, а касније је, под утицајем хришћанства, овај назив преписан ђаволу. Постоји и једно веома давно записано вјеровање које је иствоврамено и занимљиво и застрашујуће. Наиме, Словенски сусједи су били убијеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове!
Вјеровање о претварању у вукове записао је још Херодот, антички грчки писац, велики свјетски путник и „отац историје“, и то у Vвијеку прије нове ере. Он помиње Неуре или Нерве, за које се данас сматра да су били једно словенско племе у Русији, мада је њихова могућа постојбина и долина ријеке Неретве. За Нерве је Херодот чуо од Скита, и каже да имају „скитске обичаје“. Како је међ Скитима можда било и словенских племена, или су они били бар сусједи под јаким словенским културним утицајем, то би заправо могли бити и оргинални словенски обичаји,јер Грци су Скитима уопштено називали бројне становнике сјеверних предјела који себе нису називали тако, а Херодот вели да говоре на седам језика. О племену Нерва Херодот наводи сљедеће: „Изгледа да су сви ови људи чаробњаци, јер Скити, па и Хелени настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара неколико дана у вука, а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увјере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклиљу.“ Треба обавезно навести и да овај вучји облик Словена нема изразито негативне конотације, што се потврђује и у Велесовој књизи: „Они који Грке слушају, за нас говоре да смо људождери, а то је лаж јер уистину није тако.“
Херодотовом запису сасвим одговара и старо српско вјеровање да Србин потиче од вука. Ниједна друга животиња нема у српском паганизму тако велики значај као вук и ни са једном не постоји тако јака мистична веза. „Оклен ту, вука видио!“, каже се кад се сретну два пријатеља у туђем мјесту. Кад се роди мушко дијете, обичај је д бабица изађе на врата и гласно објави: „Роди вучица вука цијеломе свијету на знање, а вучићу на здравље!“ Отуда се вук појављује као један од најстаријих српских тотема.Капа од његовог крзна, звана вучетина, има велику снагу и ставља се на главу као заштита пред полазак у борбу. Вук је нека врста „дивљег брата“ и опасног заштитника, што остаје и након смрти: осим крзна, и вучији зуби се сматрају заштитном амајлијом, па се стављају уз дијете и породиљу, болесници се каде вучјом длаком, дјецу се у одјећу ушива комад вучјег ока или срца, новорођенчад се ритуално провлаче кроз вучију чељуст.
У Херцеговини и западним крајевима Сбије се за понеке људе вјерује да су једно вријеме били претворени у вукове. У ово не вјерују само Срби него и дуги народи, а примјер за то је стари каталог народа, преведен са грчког на српски 1690. године, у коме је сваки народ везан за неку животињу и гдје се каже да је Србин вук. Веза вука и Србина је толико јака да понекад превазилази симболичко значење, па има и примјера, овјековјечених у пјесмама, да вук непосредно и неочекивано притекне човјеку у помоћ.
„Ми о вуку, а вук на врата“ је народна изрека која описује шта се дешава ако се спомиње збрањено име. Забрана спомињања вука о Божићу, када је забрањено и убијање вукова, говори о његовој вези са Дајбогом, божанством које се некада славило овог дана. Ово божанство се тада креће људским просторима и може доћи човјеку у кућу, па се жели избјећи његово појављивање у вучијем облику.
Сусрет вука и човјека је мистичан и опасан, али и величанствен. Ово је сусрет са демонском животињом, али и сусрет са „својим родом“, због вјеровања о вучјем порјеклу Словена. Раширено је вјеровање да вук може човјеку да одузме глас, ако га први угледа. Вук тада први обзине, тј. отвори чељушти на човјека, а човјек затвори уста и не може да пусти гласа како би звао у помоћ или викао на вука. То важи и обрнуто: човјек ће вуку затворити уста, ако га први види и почне викати на њега. Ово вјеровање се заснива на људском искуству да се вук плаши људског гласа и да се човјек може одбранити од напада вука викањем. Необичан однос вука и човјека, који обично није пријатељски, откривају многе приче о наводно истинитим догађајима, као што су оне о кумству између вука и човјека. При сусрету са овом животињом довољно је рећи: „Побрати ме, склони ми се с пута!“, чиме се трајно успоставља мистично „крвно сродство“, којег се и човјек и вук надаље придржавају. Постоје и приче о доласку вука који долази да преноћи међу стоком и ујутру оде, не начинивши никакву штету. Тада сељани кажу да му је уста закаменио свети Сава који је из многих прича познат као вучји господар, што је његов атрибут преузет из много дубље старине.
Човјек се плаши вука, али га истовремено и поштује и ово поштовање превазилази границе страхопоштовања. У Босни је забиљежено вјеровање да вука не треба мучити, јер ко то уради добиће падавицу. Опет важи и супротно, јер се у магијским обредима лијечења падавице употребљава вучји гркљан. Извори из XVвијека и код Западних Словена помињу обичај „позивања вука на вечеру“, који је чест на Балкану. Ова посебна вечера вуку се спрема од свих јела са Божићне трпезе и износи се на раскршће или испред кућних врата, чиме се вук ипак жели симболички оставити изван куће: „Побрати ме, ходи да вечерамо“, чија формулација указује да између вука и човјека нема непријатељства.
Једно од својстава када је ријеч о вуку јесте његово поистовјећивање са псом, као у изрекама: „Стар вук пасја маскара“ и „Стар је пас вуку за маскару“, гдје пас представља „добру страну“, док је вук само друга страна исте „медаље“. Чувени Трачки коњаник на многим старим рељефима приказиван је у лову са псом или вуком, поред његовог коња. Многа вјеровања којај важе за вука важе и за пса, његовог двојника. Тако, завијање пса на раскршћу предсказује несрећу, а забиљежена је и пословица која вуку приписује исто својство: „Развукао као курјак на раскршћу.“ Као што пси чувају овчије стадо, тако и вукови чувају стадо свог пастира, вучјег бога. Као што се домаћи пси морају хранити, исто право признаје се и вуку, па се вјерује да му припада све оно што закоље, била то и нечија овца, те да се због тога не треба љутити на њега јер ће штета само бити већа.
Вучји дани
Вучије празнике Словени су празновали у јесен, током новембра, не би ли умилостивили ову моћну демонску животињу. Вука су, умјесто табисаним именом, називали неимеоник, каменик или дивјина. Седам, девет, или понегдје три вучија дана су најпознатија код Словена на Балкану, нрочито код Бугара и Срба. Највише је празнован посљедњи дан познат под именом растурњак или распуст, када се вукови разилазе тј. растурају до прољећа. Тог посљедњег дана овим свијетом креће се митски, сакати вук, познат и као криви вук, кривељан, који је најопаснији, иако долазе посљедњи. И код Влаха у Србији каже се да се тог седмог дана непажњом може срести вук, хром и слијеп на једно око, који посједује натприродне моћи. Празник хромог вука познат је и Источним Словенима. Укратко, вучји празници, различитог трајања код словенских народа, заправо увијек кулминирају у овом дану посвећеном најмоћнијем међу вуковима, легендарном хромом и „најстрашнијем“ вуку.
Српски просвјетитељ и хришћански светац, Свети Сава је примио на себе „бреме“ многих старих митова, од којих је овдје занимљиво поменути легенде о њиховој вези са хромим, али моћним царем свих вукова. Свети Сава у једној легенди одређује храну свим вуцима, па чак и том старом, хромом вуку, који је раније вјероватно сам вршио ову функцију. Сасвим пагански тон легенда о хришћанском свецу добија у тренутку када он, одређујући плијен, хромом вуку додјељује човјека, који све ово кришом посматра. Одавде и вјеровање да вук има право на оно што закоље:“ Вук на овцу своје право има“, рећи ће Његош, премда је прилично неувјерљива теорија да се вуку некада приносиле и људске жртве. Прије ће бити да ова легенда само „оправдава“ вука, налазећи разлог што он понекада нападне и човјека. По другој легенди, свети Сава посматрача, овога пута ловца, и самог претвара у вука на годину дана, јер је ловио на дан када не треба ловити нити напуштати кућу . Очигледно је човјеку забрањено да посматра храњење вукова, а ово казнено претварање може се повезати са причама о вукодлацима, али и са старијим наводима о повременом претварању Словена у вукове.
У вези са забранама током вучјих празника, занимљиво је поменути још једно, прилично раширено вјеровање да тада треба избјегавати прављење одјеће. Ако би покојник био сахрањен у одјећи која је прављена током ових вучјих дана, када не треба долазити у додир са вуном, он би се претворио у вукодлака, што указује на једну од сличности вука са вукодлаком и вампиром, у словенској митологији. У овом вјеровању, као и у неким другим из новијих периода, вукодлак и вампир, два сасвим различита митолошка бића, практично су се стопила у једно. Осим прављења одјеће, током вучјих дана избјегава се и сваки други рад, као и излажење ван куће, а примјењују се и многи магијски поступци који треба да „затворе уста“ вуковима како ови не би јели стоку: везују се маказе, ножеви и све што асоцијативно подсјећа на вучје чељусти, и слично.
Вучје поријекло Словена
Према Чајкановићу, отјеловљење врховног српског бога, за ког он сматра Дајбога, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба. Ово друго име је можда изведено баш од Дајбоговог имена, а касније је, под утицајем хришћанства, овај назив преписан ђаволу. Постоји и једно веома давно записано вјеровање које је иствоврамено и занимљиво и застрашујуће. Наиме, Словенски сусједи су били убијеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове!
Вјеровање о претварању у вукове записао је још Херодот, антички грчки писац, велики свјетски путник и „отац историје“, и то у Vвијеку прије нове ере. Он помиње Неуре или Нерве, за које се данас сматра да су били једно словенско племе у Русији, мада је њихова могућа постојбина и долина ријеке Неретве. За Нерве је Херодот чуо од Скита, и каже да имају „скитске обичаје“. Како је међ Скитима можда било и словенских племена, или су они били бар сусједи под јаким словенским културним утицајем, то би заправо могли бити и оргинални словенски обичаји,јер Грци су Скитима уопштено називали бројне становнике сјеверних предјела који себе нису називали тако, а Херодот вели да говоре на седам језика. О племену Нерва Херодот наводи сљедеће: „Изгледа да су сви ови људи чаробњаци, јер Скити, па и Хелени настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара неколико дана у вука, а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увјере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклиљу.“ Треба обавезно навести и да овај вучји облик Словена нема изразито негативне конотације, што се потврђује и у Велесовој књизи: „Они који Грке слушају, за нас говоре да смо људождери, а то је лаж јер уистину није тако.“
Херодотовом запису сасвим одговара и старо српско вјеровање да Србин потиче од вука. Ниједна друга животиња нема у српском паганизму тако велики значај као вук и ни са једном не постоји тако јака мистична веза. „Оклен ту, вука видио!“, каже се кад се сретну два пријатеља у туђем мјесту. Кад се роди мушко дијете, обичај је д бабица изађе на врата и гласно објави: „Роди вучица вука цијеломе свијету на знање, а вучићу на здравље!“ Отуда се вук појављује као један од најстаријих српских тотема.Капа од његовог крзна, звана вучетина, има велику снагу и ставља се на главу као заштита пред полазак у борбу. Вук је нека врста „дивљег брата“ и опасног заштитника, што остаје и након смрти: осим крзна, и вучији зуби се сматрају заштитном амајлијом, па се стављају уз дијете и породиљу, болесници се каде вучјом длаком, дјецу се у одјећу ушива комад вучјег ока или срца, новорођенчад се ритуално провлаче кроз вучију чељуст.
У Херцеговини и западним крајевима Сбије се за понеке људе вјерује да су једно вријеме били претворени у вукове. У ово не вјерују само Срби него и дуги народи, а примјер за то је стари каталог народа, преведен са грчког на српски 1690. године, у коме је сваки народ везан за неку животињу и гдје се каже да је Србин вук. Веза вука и Србина је толико јака да понекад превазилази симболичко значење, па има и примјера, овјековјечених у пјесмама, да вук непосредно и неочекивано притекне човјеку у помоћ.