Прорицање судбине и предвиђање будућности
Различити магијски обреду су имали различите функције. Некада се штитило од дјеловања злих сила, некад се излагала нека особа истоме, али најчешће је било да се особи, породици или племену прорекне будућност на основу тумачења "добрих" или "злих" знамења. Познавањем будућности се она могла измјенити, нпр. одустајањем од неког планираног подухвата.
Словени нису вјеровали у судбину или усуд као такве (изузетак јевјеровање да Суђаје одређују животни вијек дјетета), већ су сматрали да човјек сопственим дјелима утиче на будућност. О оваквом вјровању пише Прокопије Кесаријски у VI вијеку: "Не знају за судбину и не допуштају да она игра икакву улогу у људским стварима. Када им усљед болести или рата припријети опасност од смрти, они се завјетују да ће, ако се спасу, одмах принијети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и вјерују да су том понудом богу себи живот откупили."
"Непризнавање судбине" не доводи у питање предвиђање будућности, јер се будућност може промјенити индивидуалним дјеловањем, а самим тим, познавање будућности чини се битнијим. Наведена свједочанства говоре много о карактеру Словена и њиховог непристајању на покоравању судбини какву они не желе. Спремни су да се боре и да се труди како би промјенили оно што их чека, кују сопствену будућност и та особина је омогућила словенским народима да преживе многе мрачне периоде.
Прорицање је вјештина препознавања воље богова на основу различитих знакова, јер богови ријетко саопштавају људима своје намјере непосредно. Скорији догађаји се предсказују гашењем угљевља, сливањем олова или гледањем у пасуљ, а сва три обичаја су добро очувана код Срба. Познати начини су и читање са длана и у свињску плећку.
Предвиђало се и раскопавањем земље, када су пагански свештеници по њој писали цртама и резама, највјероватније старим писмом и тако "гатали", по записима Црноризца Храброг. Прориче се помоћу пепела, коњске потковите, разнобојних комадића дрвета, умјешаног колача, на основу укуса крви... За све "светковне" објекте који се употребљавају за врачање је да су у симболичној вези са свијетом мртвих. Велику проочку моћ имају земља незнаног гроба и логања незнаног мртваца.
Вода се такође користи да прорицање: огледњем у бунару или тепсији са водом може се сагледати сопствена судбина и ово је начин који се помиње у пјесми, Краљевић Марско сазнао да ће умријети. Вила му је скренула пажњу на бунар у коме треба да се огледа, што је према Чајкановићу, у складу са древним вјеровањем да је вода сјеновита, јер у себи носи душе, а њена чуварица вила има пророчку моћ.
Чудотворни извор помиње Титмар, кога су у X вијеку хришћани поштовали воду предсказања, више него цркве. Извор се напуни крвљу и пепелом када се приближава рат и предсказује несрећу на вријеме. У оквиру посебно моћних ритуала, врачаре у тепсију са водом "хватају" Мјесец и тренутку када се помрачује, а тај поступак предвиђања судбине описанје у пјесми "Почетак буне против дахија".
Неки предмети са магичним моћима помажу у предвиђању будућности. "Књиге старосавне" су велике старине у којима се прориче будућност, али је потребно знање да би оне биле растумачене. Једном годишње се у Аркони обављао ритуал, у коме свештеник узима рог изобиља из руку Световидовог кипа и наговјештава гобру или лошу године на основу количине течности у овој посуди. Неки биографи Отона Бамбершког пишу о словенском гатању пехарима и коцкама, али се о томе не зна много.
Постоје "видовити" људи. Они виде оно што обични људи не виде и предвиђају догађаје без помоћних предмета. Били су цијењени у својим мјестима, јер је њихова моћ била божији дар.
Спасоје Васиљев закључује да прије сваког већег, важнијег или опаснијег подухвата, прије путних или ратних похода, богови су били питани за мишљење. Није очекиван непосредан и невосмислен одговор, већ је тумачено помоћи прорицања. Словени су за предвиђање исхода будућих догађаја користили животиње, нпр. коње, птице, тј. птичији лет, јер лет их чини "блиским небеским боговима" и поузданим гласницима. Код Срба се, запажа Чајкановић, о Бадњој вечери приноси жртва душама предака које су замишљане у облику птица, што асоцира на квоцање и пијукање који је дио ритуала уношења сламе за Божић. То показује колико су птице значајне у словенској митологији, јер древни Словени понајвише слушају своје заштитнике.
Прије сваке веће борбе, Словени су пуштали сокола. Соко или тзв. Матер свију или матер сва, уколико би прелетјело цијело бојиште, то би значило сигурну побједу. Соко и змај се у српској поезији изједначавају, као у стиху: „Сва се кула из темеља љуља, од сокола свјетлост ударила.“ Дрво на које слети ждрал, по предању, поштује се као вјесник прољећа, добро ће да роди.
Птице које су кориштене такође за предвиђање су: орао, као симбол рата, који од времена Византијског царства до данас краси грбове многих словенских држава; затим голуб, света птица коју је гријех убити, а може да предскаже кишу или смрт; кукавица, која је повезивана са несрећом, као и гавран; пијетао и његови кукурикање пијетла у различито доба предсказује блиску будућност, а најстарија чешка рукописна Далимилова хроника означава сову буљину као свету птицу. Многе птице су кроз словеснку историју имале велики значај и на основу њих се тумачило шта богови желе.
Словени нису вјеровали у судбину или усуд као такве (изузетак јевјеровање да Суђаје одређују животни вијек дјетета), већ су сматрали да човјек сопственим дјелима утиче на будућност. О оваквом вјровању пише Прокопије Кесаријски у VI вијеку: "Не знају за судбину и не допуштају да она игра икакву улогу у људским стварима. Када им усљед болести или рата припријети опасност од смрти, они се завјетују да ће, ако се спасу, одмах принијети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и вјерују да су том понудом богу себи живот откупили."
"Непризнавање судбине" не доводи у питање предвиђање будућности, јер се будућност може промјенити индивидуалним дјеловањем, а самим тим, познавање будућности чини се битнијим. Наведена свједочанства говоре много о карактеру Словена и њиховог непристајању на покоравању судбини какву они не желе. Спремни су да се боре и да се труди како би промјенили оно што их чека, кују сопствену будућност и та особина је омогућила словенским народима да преживе многе мрачне периоде.
Прорицање је вјештина препознавања воље богова на основу различитих знакова, јер богови ријетко саопштавају људима своје намјере непосредно. Скорији догађаји се предсказују гашењем угљевља, сливањем олова или гледањем у пасуљ, а сва три обичаја су добро очувана код Срба. Познати начини су и читање са длана и у свињску плећку.
Предвиђало се и раскопавањем земље, када су пагански свештеници по њој писали цртама и резама, највјероватније старим писмом и тако "гатали", по записима Црноризца Храброг. Прориче се помоћу пепела, коњске потковите, разнобојних комадића дрвета, умјешаног колача, на основу укуса крви... За све "светковне" објекте који се употребљавају за врачање је да су у симболичној вези са свијетом мртвих. Велику проочку моћ имају земља незнаног гроба и логања незнаног мртваца.
Вода се такође користи да прорицање: огледњем у бунару или тепсији са водом може се сагледати сопствена судбина и ово је начин који се помиње у пјесми, Краљевић Марско сазнао да ће умријети. Вила му је скренула пажњу на бунар у коме треба да се огледа, што је према Чајкановићу, у складу са древним вјеровањем да је вода сјеновита, јер у себи носи душе, а њена чуварица вила има пророчку моћ.
Чудотворни извор помиње Титмар, кога су у X вијеку хришћани поштовали воду предсказања, више него цркве. Извор се напуни крвљу и пепелом када се приближава рат и предсказује несрећу на вријеме. У оквиру посебно моћних ритуала, врачаре у тепсију са водом "хватају" Мјесец и тренутку када се помрачује, а тај поступак предвиђања судбине описанје у пјесми "Почетак буне против дахија".
Неки предмети са магичним моћима помажу у предвиђању будућности. "Књиге старосавне" су велике старине у којима се прориче будућност, али је потребно знање да би оне биле растумачене. Једном годишње се у Аркони обављао ритуал, у коме свештеник узима рог изобиља из руку Световидовог кипа и наговјештава гобру или лошу године на основу количине течности у овој посуди. Неки биографи Отона Бамбершког пишу о словенском гатању пехарима и коцкама, али се о томе не зна много.
Постоје "видовити" људи. Они виде оно што обични људи не виде и предвиђају догађаје без помоћних предмета. Били су цијењени у својим мјестима, јер је њихова моћ била божији дар.
Спасоје Васиљев закључује да прије сваког већег, важнијег или опаснијег подухвата, прије путних или ратних похода, богови су били питани за мишљење. Није очекиван непосредан и невосмислен одговор, већ је тумачено помоћи прорицања. Словени су за предвиђање исхода будућих догађаја користили животиње, нпр. коње, птице, тј. птичији лет, јер лет их чини "блиским небеским боговима" и поузданим гласницима. Код Срба се, запажа Чајкановић, о Бадњој вечери приноси жртва душама предака које су замишљане у облику птица, што асоцира на квоцање и пијукање који је дио ритуала уношења сламе за Божић. То показује колико су птице значајне у словенској митологији, јер древни Словени понајвише слушају своје заштитнике.
Прије сваке веће борбе, Словени су пуштали сокола. Соко или тзв. Матер свију или матер сва, уколико би прелетјело цијело бојиште, то би значило сигурну побједу. Соко и змај се у српској поезији изједначавају, као у стиху: „Сва се кула из темеља љуља, од сокола свјетлост ударила.“ Дрво на које слети ждрал, по предању, поштује се као вјесник прољећа, добро ће да роди.
Птице које су кориштене такође за предвиђање су: орао, као симбол рата, који од времена Византијског царства до данас краси грбове многих словенских држава; затим голуб, света птица коју је гријех убити, а може да предскаже кишу или смрт; кукавица, која је повезивана са несрећом, као и гавран; пијетао и његови кукурикање пијетла у различито доба предсказује блиску будућност, а најстарија чешка рукописна Далимилова хроника означава сову буљину као свету птицу. Многе птице су кроз словеснку историју имале велики значај и на основу њих се тумачило шта богови желе.