Ала
Змај постаје од четрдесетогодишње змије, а ала од стогодишње. Онда ала пушта ноге, умјесто крила, које је до тада пуштала. Називи под којима је позната је и алетина, ламија, ламња и шаркањ. Првобитно њено име је хала, које би могло бити и турцизам, а то име такође означава непогоду. Але могу и да лете, мијењају облик у људе и у вјечном сукобу су са змајевима.
Најсличније изгледа змији, а понекад је описује као црно, страшно, вјетру слично биће. Расте до огромних размјера, па јој глава може бити и скривена у облацима, док јој се реп вуче по земљи. Човјек који спази алину главу у облаима, губи разум од страха. Вјерује се да помрачење Сунца и Мјесеца настају тако што их ала заклони или „поједе“.
Према народном вјеровању, ала се појављује са трескањем или сијевањем, излијеће из дубине земље или мора и праћена је олујом. „Кад у вече, Боже, дува ветрина, крше се дрва, мислиш све ће из корена извалити, ал ето ти ала иде.“ Ала и мај су најчешће супростављене стране, према српском вјеровању. Ала, зло биће, наводи градоносне облаке на летину, како би под окриљем олује прикрила своје пљачкашке походе, дотле змај, као благородно биће наклоњено људима, у облацима води борбу са њом, односно са њеном главом која је непропрорционална остатку тијела. Алина глава неподношљиво смрди, па се каже „смрди халом“, код Дубровчана у Хрватској. Ријеч алавост или израз „баш је алав“, што значи прождрљив, такође се односи на алину особину. Њено појављивање прати страшна бука и цичање, па је одатле израз халабука. Такође, израз алапача и аљкав је израз који је изведен из ријечи алав.
Але наносе штету људима и једу и њихове усјеве, односно „пију берићет“. Посебно воле дјечије месо, а откривају човјека и по мирису. Може да узме људско обличје, али задржава своје особине. По српској причи, свети Сава је извукао алу која се увукла у светог Симеона, па је због тога постао незасит, тј. „ала је зинула из њега“. Постоје аловити људи, тј. људи чија се душа претвара у алу док тијело спава, и могуће је да је у питању само „двострука трансформација“, из але у човјека и обратно. Ала се може претворити и у животињу, коју могу да виде само шестаци, људи који на рукама и ногама имају по шест прстију.
Народна бајка Биберче: „…Ала, како га угледа, скочи на њ, а он јој брже баци један черег меса; док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку; ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег па узме и другу јабуку; када ала онај черег прогута, она опет на њега насрне, а он јој баци трећу па умзе и трећу јабуку; кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухвати за уже, а ала испадне на поље, а он брже одсече од своје ноге меса па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе.“
Најсличније изгледа змији, а понекад је описује као црно, страшно, вјетру слично биће. Расте до огромних размјера, па јој глава може бити и скривена у облацима, док јој се реп вуче по земљи. Човјек који спази алину главу у облаима, губи разум од страха. Вјерује се да помрачење Сунца и Мјесеца настају тако што их ала заклони или „поједе“.
Према народном вјеровању, ала се појављује са трескањем или сијевањем, излијеће из дубине земље или мора и праћена је олујом. „Кад у вече, Боже, дува ветрина, крше се дрва, мислиш све ће из корена извалити, ал ето ти ала иде.“ Ала и мај су најчешће супростављене стране, према српском вјеровању. Ала, зло биће, наводи градоносне облаке на летину, како би под окриљем олује прикрила своје пљачкашке походе, дотле змај, као благородно биће наклоњено људима, у облацима води борбу са њом, односно са њеном главом која је непропрорционална остатку тијела. Алина глава неподношљиво смрди, па се каже „смрди халом“, код Дубровчана у Хрватској. Ријеч алавост или израз „баш је алав“, што значи прождрљив, такође се односи на алину особину. Њено појављивање прати страшна бука и цичање, па је одатле израз халабука. Такође, израз алапача и аљкав је израз који је изведен из ријечи алав.
Але наносе штету људима и једу и њихове усјеве, односно „пију берићет“. Посебно воле дјечије месо, а откривају човјека и по мирису. Може да узме људско обличје, али задржава своје особине. По српској причи, свети Сава је извукао алу која се увукла у светог Симеона, па је због тога постао незасит, тј. „ала је зинула из њега“. Постоје аловити људи, тј. људи чија се душа претвара у алу док тијело спава, и могуће је да је у питању само „двострука трансформација“, из але у човјека и обратно. Ала се може претворити и у животињу, коју могу да виде само шестаци, људи који на рукама и ногама имају по шест прстију.
Народна бајка Биберче: „…Ала, како га угледа, скочи на њ, а он јој брже баци један черег меса; док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку; ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег па узме и другу јабуку; када ала онај черег прогута, она опет на њега насрне, а он јој баци трећу па умзе и трећу јабуку; кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухвати за уже, а ала испадне на поље, а он брже одсече од своје ноге меса па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе.“