Змај
Змајеви су бића огњене силе, смјештене по високим и неприступачним планинама. Ријетка предања по којима живе еу језеру, шупљем дрвету или подземној јазбини вјероватно су настала бркањем аждаје и змаја. Као огњена бића, створена на магичан начин, змајеви не воле воду, па ак постоји и вјеровање да је врела вода једна од ријетких ствари које их могу убити, а често избјегавају и дневну свјетлост и врућину, па своје планинске пећине и заклоне напуштају најчешће током ведрих ноћи, када се могу видјети како лете по звјезданом небу.
Најчешћи изглед змаја у словенској митологији је сличан ономе што и данас подразумјевамо када чујемо ову ријеч: велико и моћно крилато биће које бљује пламен. Ипак, Словени су своме змају дали више душе него многи народи. Змај је, прије свега, племенито и цијењено биће.
Змај је вјероватно најпознатије митолошко биће на свијету, присутно у причама и легендама већине народа и то у довољно сличном облику да буде јасно да се ради о истој врсти бића. Занимљиво је да се и у Библији змајеви спомињу на чак шеснаест мјеста. Али, док су у западним митологијама представљени углавном као зла бића, словенска митологија о њима има сасвим другачију представу. Да су опасни, јесу. Да имају магијске моћи, имају. Да су ћудљиви, такође јесу. Ипак, у словеснкој митологији змајеви су најчешће наклоњени људима и штите њих и околину у којој бораве. Ова наклоност је толика да се чак може рећи да је змајева дужност да брани, а да су супротни случајеви ријеткост и да су настали бркањем змаја са алом и аждајом.
Змај је најпознатији митски представник многих словенских народа, а посебно српског, уз вука, вилу и, нешто рјеђе, смију; у народним пјесмама Турци су увијек але, а Срби змајеви. Змај је и велики љубавник, а његова плодност оличава се и у вјеровању да земља на коју је бачена његова одсјечена глава обилно рађа. У вези са плодношћу је и вјеровање дда може да донесе кишу, обично како би помогао људима да њихове њиве напредују. Најчешћи описи кажу да змај има љуспе или крљушт, рогове и реп, понекад, додуше ријетко, може имати и више од једне главе, а увијек има велике очи, обично црвене попут рубина. Чест опис као „крилате змије“ има везе са његовим поријеклом, а премда може бити различитих боја, најчешће је „црвен као пламен“ и у тој форми је и постао познат и као симбол рата, јер у свом бијесу представља застрашујућег непријатеља.
Змајеви су храбри и интелигентни, али и ташти и непредвидљиви. Због тога им не треба прилазити, упркос наклоности коју осјећају према људима, и на то се у причама усуђују само највећи јунаци или моћне чаробнице. Змајеви имају оштар вид и њух, а каже се да им је слух толико добар да могу чути откуцаје човјечијег срца. Осим тога, спавају увијек отворених очију, па их је практично немогуће изненадити; каже се и да својим погледом могу да хипнотишу интелигентнија бића. Њихова крв је отровна, а крљушт и рогови имају магична својства. Такође се сматра да од човјека намазаног змајевом машћу бјеже све отровне животиње. Веома су дуговјечни па, уз своју интелигенцију, често постану и веома мудри и обавјештени. Имају и дар говора, што је посебно карактеристично за њихов људски „змајевити“ облик.
Народна пјесма „Чардак ни на небу ни на земљи“: „…Види своју сестру ђе сједи, а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио, па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.“…“
Најчешћи изглед змаја у словенској митологији је сличан ономе што и данас подразумјевамо када чујемо ову ријеч: велико и моћно крилато биће које бљује пламен. Ипак, Словени су своме змају дали више душе него многи народи. Змај је, прије свега, племенито и цијењено биће.
Змај је вјероватно најпознатије митолошко биће на свијету, присутно у причама и легендама већине народа и то у довољно сличном облику да буде јасно да се ради о истој врсти бића. Занимљиво је да се и у Библији змајеви спомињу на чак шеснаест мјеста. Али, док су у западним митологијама представљени углавном као зла бића, словенска митологија о њима има сасвим другачију представу. Да су опасни, јесу. Да имају магијске моћи, имају. Да су ћудљиви, такође јесу. Ипак, у словеснкој митологији змајеви су најчешће наклоњени људима и штите њих и околину у којој бораве. Ова наклоност је толика да се чак може рећи да је змајева дужност да брани, а да су супротни случајеви ријеткост и да су настали бркањем змаја са алом и аждајом.
Змај је најпознатији митски представник многих словенских народа, а посебно српског, уз вука, вилу и, нешто рјеђе, смију; у народним пјесмама Турци су увијек але, а Срби змајеви. Змај је и велики љубавник, а његова плодност оличава се и у вјеровању да земља на коју је бачена његова одсјечена глава обилно рађа. У вези са плодношћу је и вјеровање дда може да донесе кишу, обично како би помогао људима да њихове њиве напредују. Најчешћи описи кажу да змај има љуспе или крљушт, рогове и реп, понекад, додуше ријетко, може имати и више од једне главе, а увијек има велике очи, обично црвене попут рубина. Чест опис као „крилате змије“ има везе са његовим поријеклом, а премда може бити различитих боја, најчешће је „црвен као пламен“ и у тој форми је и постао познат и као симбол рата, јер у свом бијесу представља застрашујућег непријатеља.
Змајеви су храбри и интелигентни, али и ташти и непредвидљиви. Због тога им не треба прилазити, упркос наклоности коју осјећају према људима, и на то се у причама усуђују само највећи јунаци или моћне чаробнице. Змајеви имају оштар вид и њух, а каже се да им је слух толико добар да могу чути откуцаје човјечијег срца. Осим тога, спавају увијек отворених очију, па их је практично немогуће изненадити; каже се и да својим погледом могу да хипнотишу интелигентнија бића. Њихова крв је отровна, а крљушт и рогови имају магична својства. Такође се сматра да од човјека намазаног змајевом машћу бјеже све отровне животиње. Веома су дуговјечни па, уз своју интелигенцију, често постану и веома мудри и обавјештени. Имају и дар говора, што је посебно карактеристично за њихов људски „змајевити“ облик.
Народна пјесма „Чардак ни на небу ни на земљи“: „…Види своју сестру ђе сједи, а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио, па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.“…“