Кућни духови
Кућни духови су код Словена углавном душе предака. Од предака се очекује заштита, али се они и поштују, што се посебно огледа у обичају крсне славе, која је у потпуности сачувана једино код Срба. Овај обичај је постао чак прихваћени дио православног хришћанства у Србији: како га није било могуће истиснути из народних вјеровања, дато му је ново објашњење по коме се тога дана славе одређени хришћански свеци.
Но, крсна слава је постојала много прије хришћанства, а у питању је празник домаћег заштитника, највјероватније првог претка, оснивача племена, коме су се тога дана приносиле жртве у храни и пићу, како би се осигурао напредак. Одливало се помало од сваког пића на под, или се оно сипало тако да се прелије на сто, а шта од хране падне доле, није се дирало, јер је намјењено прецима.
Народна пословица: „Ако су преци јели кисело грожђе, потомцима трну зуби.“
Остаци овог обичаја могу се у мањој мјери запазити и код осталих словенских народа, па тако, на примјер, у Русији преци, на њима посвећеном заједничком празнику, имају свој посебан дедовски тањир у који се одвади од сваког јела прије него што се почне са гозбом, пошто се претходно молитвом позову на њу, а још је Хелмолд, на основу чијих записа су вршене прве реконструкције словенке митологије, записао да и села Балтичких Словена бијеху препуна „домаћих богова“. Све ово јасно говори да су Словени имали и те како развијено вјеровање у кућне духове, загробни живот и „онај свијет“.
Домовој, познат као и домовник, дедушка или дидко, код Руса и осталих Источних Словена очигледно је персонификација душе претка, а под сличним називима (дедица, дедек, дида) налази се код свих Словена. Овај мали старац са крзненим огртачем живи на огњишту, одакле ноћу излази и једе јела која му се оставе. Љути се ако не пронађе ништа и тада се може чути како претура стврари по кући, а вјерује се да га је опасно видјети. Свака кућа има свог домовоја, а он се приликом селидбе позива да пође са породицом ријечима: „Хајде, чико, са нама у нови дом“, као и ритуалним приношењем жара са старог огњишта на ново. Домаћинство се стара о свом домовоју, али се исто толико плаши домовоја својих сусједа, јер он може доћи да поткрада.
Баник је вјероватно исти дух, али који живи у одвојеним просторијама, намјењеним купању. Он не воли оне који се купају ноћу и тако га узнемиравају; после купања треба му оставити мало топле воде у кофи. Шотек је у Чешкој и Словенији исто што и домовој; код Бугара је то стопан, а Пољаци и други словеснки народи називају га демунитивом ријечи бог-божик, односно мали кућни бог.
Злодух је обично кућни бог, а може бити везан и за одређени предмет-његов господар је онај који тренутно посједује тај предмет. Злодух брине само о себи, а услуге господару чини према паганском схватању узајамности жртве: дајем да даш. Није ријеткост да демон на крају, као исход нејасне погодбе, узме све као накнаду за учињене услуге.
Мрачници се могу срести у јужнословенским вјеровањима и представљају душе злих предака, или можда само душе „туђих“ предака, из сусједства или неког другог племена. Они се скоро увијек јављају у највећем броју, у „јатима“, и описом одговарају малим људима са крилима, попут слијепих мишева; занимљиво је да се у Словенији именом мрачким називају неки слијепи мишеви. Ово су демони који лете само ноћу, а бљују ватру и трују и загађују воду. Сасвим им одговарају и ноћнице, женски ноћни демони, који привлаче домаћа свјетлост, па се увлаче у кућу и по мраку тумарају и претурају посуђе. По неким особинама, ноћница је слична мори, јер се понегде, када мушкарца заболе сисе, кажи да су га „ноћнице сисале“.
Домаћи су кућни духови који такође имају везе са породичном традицијом и представљају душе предака, заштитнике огњишта. Они штите кућу и породицу, те би с тога могли да представљају добри „верзију“ исте врсте бића. Њихово име такође сугерише да се појављују у већем броју, а додатна сличност огледа се у томе што се и домаћи појављују само ноћу; конкретно, Бадње вече је вријеме када се увијек очекују. Када падне мрак, долазе да се хране оним што им укућани оставе на трпези. Њихово присуство одаје шкрипа вратница и необично пуцкетање у тами. Вјерује се да су добре нарави и помало несташне ћуди, јер воле да понекад преплаше човјека, у чему су слични патуљцима.
Но, крсна слава је постојала много прије хришћанства, а у питању је празник домаћег заштитника, највјероватније првог претка, оснивача племена, коме су се тога дана приносиле жртве у храни и пићу, како би се осигурао напредак. Одливало се помало од сваког пића на под, или се оно сипало тако да се прелије на сто, а шта од хране падне доле, није се дирало, јер је намјењено прецима.
Народна пословица: „Ако су преци јели кисело грожђе, потомцима трну зуби.“
Остаци овог обичаја могу се у мањој мјери запазити и код осталих словенских народа, па тако, на примјер, у Русији преци, на њима посвећеном заједничком празнику, имају свој посебан дедовски тањир у који се одвади од сваког јела прије него што се почне са гозбом, пошто се претходно молитвом позову на њу, а још је Хелмолд, на основу чијих записа су вршене прве реконструкције словенке митологије, записао да и села Балтичких Словена бијеху препуна „домаћих богова“. Све ово јасно говори да су Словени имали и те како развијено вјеровање у кућне духове, загробни живот и „онај свијет“.
Домовој, познат као и домовник, дедушка или дидко, код Руса и осталих Источних Словена очигледно је персонификација душе претка, а под сличним називима (дедица, дедек, дида) налази се код свих Словена. Овај мали старац са крзненим огртачем живи на огњишту, одакле ноћу излази и једе јела која му се оставе. Љути се ако не пронађе ништа и тада се може чути како претура стврари по кући, а вјерује се да га је опасно видјети. Свака кућа има свог домовоја, а он се приликом селидбе позива да пође са породицом ријечима: „Хајде, чико, са нама у нови дом“, као и ритуалним приношењем жара са старог огњишта на ново. Домаћинство се стара о свом домовоју, али се исто толико плаши домовоја својих сусједа, јер он може доћи да поткрада.
Баник је вјероватно исти дух, али који живи у одвојеним просторијама, намјењеним купању. Он не воли оне који се купају ноћу и тако га узнемиравају; после купања треба му оставити мало топле воде у кофи. Шотек је у Чешкој и Словенији исто што и домовој; код Бугара је то стопан, а Пољаци и други словеснки народи називају га демунитивом ријечи бог-божик, односно мали кућни бог.
Злодух је обично кућни бог, а може бити везан и за одређени предмет-његов господар је онај који тренутно посједује тај предмет. Злодух брине само о себи, а услуге господару чини према паганском схватању узајамности жртве: дајем да даш. Није ријеткост да демон на крају, као исход нејасне погодбе, узме све као накнаду за учињене услуге.
Мрачници се могу срести у јужнословенским вјеровањима и представљају душе злих предака, или можда само душе „туђих“ предака, из сусједства или неког другог племена. Они се скоро увијек јављају у највећем броју, у „јатима“, и описом одговарају малим људима са крилима, попут слијепих мишева; занимљиво је да се у Словенији именом мрачким називају неки слијепи мишеви. Ово су демони који лете само ноћу, а бљују ватру и трују и загађују воду. Сасвим им одговарају и ноћнице, женски ноћни демони, који привлаче домаћа свјетлост, па се увлаче у кућу и по мраку тумарају и претурају посуђе. По неким особинама, ноћница је слична мори, јер се понегде, када мушкарца заболе сисе, кажи да су га „ноћнице сисале“.
Домаћи су кућни духови који такође имају везе са породичном традицијом и представљају душе предака, заштитнике огњишта. Они штите кућу и породицу, те би с тога могли да представљају добри „верзију“ исте врсте бића. Њихово име такође сугерише да се појављују у већем броју, а додатна сличност огледа се у томе што се и домаћи појављују само ноћу; конкретно, Бадње вече је вријеме када се увијек очекују. Када падне мрак, долазе да се хране оним што им укућани оставе на трпези. Њихово присуство одаје шкрипа вратница и необично пуцкетање у тами. Вјерује се да су добре нарави и помало несташне ћуди, јер воле да понекад преплаше човјека, у чему су слични патуљцима.