Религија
Ријеч бог постојала је и прије хришћанства у свим словенским језицима. У старим хроникама се помиње Дајбог, Стрибог, Црнобог... У Библији се помиње идеја о многобоштву, иако је хришћанска вјера монотеистичка. Саме почетке многобошва представља обожавање природних елемената, ватре, воде и земље; растиња, удаљеног претка, у цијелом свијету.
О древној, заједничкој религији старих Словена нема много писаних споменика. Све што је остало од тога, записали су други народи или су извори били народни обичаји и народно стваралаштво.
Словенски Пантеон
Не зна се засигурно како је изгледао пантеон словеснки богова. Постоје снажне индиције да су сви Словени имају заједничког врховног бог и да су све богове имали сви словени исте. Међутим, свако племе је било везано за "свог бога", племенског заштитника који се славио и поштовао, некад више и од заједничког, врховног бога. Осим богова, Словени су поштовали и нижа божанства, демоне.
Примањем хришћанства, Словени су одбацивали или трансформисали стару вјеру у складу са хришћанством. Велики хришћански празници се славе у вријеме када су се славили стари богови. Хришћанским светитељима додијељени су атрибути старословенских богова. Вјеровање да је свети Илија громовник, Перунов је атрибут. Свети Власа је сада заштитник стада, а био је Велес.; света Петка је заштитница ткања, а некад је била Мокоша. Слава, Бадњи дан и Божић су код Срба сачувани до детаља.
Хришћанство и стара вјера
Српско, а могуће и општесловенско вјеровање је да се не ваља крстити када грми. То на сликовит начин приказује да су Словени формално примили хришћанство, а подсвјесно остали вјерни старој вјери. Перун је у близини када грми и лоше је воље, а ко би се прекрстио, могао би бити кажњен од њега. Свети Илија у причама јури и гађа громовима, што ради исто и Перун. То значи да су паганска вјеровања одтала и до данашњег дана, под плаштом хришћанства. Народ и данас бира своје свеце као заштитнике, као што је некада племе бирало богове. Морнари хришћанским црквама дају своје прилоге за свеце, а и обред жртвовања је сачуван као обичај. Хришћанској цркви је био циљ да уклони највеће богове, док су мање битна божанства и демоне остављали на миру. Многи богови су постали хришћански свеци, а ђаво, који није постојао прије хришћанства, постао је бог и примио је одлике које није прије имао. Ђаво, код Словена, није безусловно зао, а ни моћан, као што јесте у хришћанству. Постоји и народна изрека: "Богу није вјеровати.", а сигурно се не односи на хришћанског бога. Такође се каже да "Ни ђаво није толико црн колико људи говоре.". Словени су вјеровали да њихове богове карактеришу и негативне особине, саможивост или користољубљивост. Митолошка божанства садрже у себи и добре и лоше карактеристике, али они помажу народу своме, колико и кажњавају по заслузи. Српско народ је био и покорен под Турцима пет вијекова, па хришћанство и због тога није у потпуности пустило своје корјене. Српски празници као што су Божић и слава, обичаји као што су кумство и гостопримство, најважнији обреди, погребни и свадбени, преживјели су у потпуно сачувани.
Покрштавање је трајало вијековима и дуго је владало двовјерје. Преласком у хришћанство, култни обичаји и вјеровања су наставила да живе са хришћанском интерпретацијом. Веселин Чајкановић каже да су култови и традиција, који су били везани за старинске богове, пренесени на данашње свеце. Сретен Петровић сматра да је хришћанство накалемљено на стару вјеру Словена. Спасоје Васиљев сматра да је немогуће било уништити стару вјеру за кратко вријеме и да су велики хришћански празници стављени у вријеме и доба када су и биле свечаности словенских богова. Јосип Мал каже да су нове цркве грађене на истом мјесту или у близини мјеста гдје су била светилишта богова. Сви етнолози потврђују да је стара вјера маскирана хришћанством. Чак и код словенског становништва исламске вјере, нпр. у Босни и Херцеговини, задржан је кум, али и обичаји приликом свадбе, порођаја или смрти.
О древној, заједничкој религији старих Словена нема много писаних споменика. Све што је остало од тога, записали су други народи или су извори били народни обичаји и народно стваралаштво.
Словенски Пантеон
Не зна се засигурно како је изгледао пантеон словеснки богова. Постоје снажне индиције да су сви Словени имају заједничког врховног бог и да су све богове имали сви словени исте. Међутим, свако племе је било везано за "свог бога", племенског заштитника који се славио и поштовао, некад више и од заједничког, врховног бога. Осим богова, Словени су поштовали и нижа божанства, демоне.
Примањем хришћанства, Словени су одбацивали или трансформисали стару вјеру у складу са хришћанством. Велики хришћански празници се славе у вријеме када су се славили стари богови. Хришћанским светитељима додијељени су атрибути старословенских богова. Вјеровање да је свети Илија громовник, Перунов је атрибут. Свети Власа је сада заштитник стада, а био је Велес.; света Петка је заштитница ткања, а некад је била Мокоша. Слава, Бадњи дан и Божић су код Срба сачувани до детаља.
Хришћанство и стара вјера
Српско, а могуће и општесловенско вјеровање је да се не ваља крстити када грми. То на сликовит начин приказује да су Словени формално примили хришћанство, а подсвјесно остали вјерни старој вјери. Перун је у близини када грми и лоше је воље, а ко би се прекрстио, могао би бити кажњен од њега. Свети Илија у причама јури и гађа громовима, што ради исто и Перун. То значи да су паганска вјеровања одтала и до данашњег дана, под плаштом хришћанства. Народ и данас бира своје свеце као заштитнике, као што је некада племе бирало богове. Морнари хришћанским црквама дају своје прилоге за свеце, а и обред жртвовања је сачуван као обичај. Хришћанској цркви је био циљ да уклони највеће богове, док су мање битна божанства и демоне остављали на миру. Многи богови су постали хришћански свеци, а ђаво, који није постојао прије хришћанства, постао је бог и примио је одлике које није прије имао. Ђаво, код Словена, није безусловно зао, а ни моћан, као што јесте у хришћанству. Постоји и народна изрека: "Богу није вјеровати.", а сигурно се не односи на хришћанског бога. Такође се каже да "Ни ђаво није толико црн колико људи говоре.". Словени су вјеровали да њихове богове карактеришу и негативне особине, саможивост или користољубљивост. Митолошка божанства садрже у себи и добре и лоше карактеристике, али они помажу народу своме, колико и кажњавају по заслузи. Српско народ је био и покорен под Турцима пет вијекова, па хришћанство и због тога није у потпуности пустило своје корјене. Српски празници као што су Божић и слава, обичаји као што су кумство и гостопримство, најважнији обреди, погребни и свадбени, преживјели су у потпуно сачувани.
Покрштавање је трајало вијековима и дуго је владало двовјерје. Преласком у хришћанство, култни обичаји и вјеровања су наставила да живе са хришћанском интерпретацијом. Веселин Чајкановић каже да су култови и традиција, који су били везани за старинске богове, пренесени на данашње свеце. Сретен Петровић сматра да је хришћанство накалемљено на стару вјеру Словена. Спасоје Васиљев сматра да је немогуће било уништити стару вјеру за кратко вријеме и да су велики хришћански празници стављени у вријеме и доба када су и биле свечаности словенских богова. Јосип Мал каже да су нове цркве грађене на истом мјесту или у близини мјеста гдје су била светилишта богова. Сви етнолози потврђују да је стара вјера маскирана хришћанством. Чак и код словенског становништва исламске вјере, нпр. у Босни и Херцеговини, задржан је кум, али и обичаји приликом свадбе, порођаја или смрти.