Перун
Перун је бог грома и олујног неба. Оставио је много трагова у именима мјеста, оланина, људи и биљака (перуника или богиша, божија биљка). Он удара, крши и кажњава неправду. Замишљан је као зрео човјек дуге браде, са стријелама, тј. муњама и огњеним каменом у рукама. Прекривен је и "капом невремена". Могућа имена за бога Перуна су још и: Пров, Паром, Поренуције и Бјелобог.
Највише се одржао у фолклору и умјетности. Стари Словени су вјеровали да ће Перун згромити онога ко прекрши уговорени мир и лаже на суђењу. Велесом и Перуном се најчешће Руси куну. Словенски хришћани се данас куну светим Илијом, који је преузео функције бога грома. Ријеч перун на руском и пољском значи "гром", а Словени користе израз "Перун је ударио." умјесто "Гром је ударио."
Погрешно је сматран за врховног бога, јер је један од значајнији богова. "Громовник Илија", у српским народним пјесмама, на гозби светаца увијек сједи "уврх софре". Он ужива највеће Сварогово повјерење и он је тај који окреће Сварогов точак звјезданог неба, Коло Сварогово, свемир, који се врти око поларне звијезде у свом центру.
Постоји запис о Перуновом идолу од дрвета, са сребрном главом и златном брадом, око кога је изграђен храм у Новгороду, најстаријем граду руске државе, Кијевске Русије и од XVI вијека постоји запис да је био манастир који се звао Перун: "У почаст овог идола гораше и дању и ноћу ватра наложена од храстових дрва. Ако се непажњом слугу, који је морсју чувати, ова ватра угаси, сви би, без икакве милости, бивали осуђени на смрт." Осуђени су заштиту налазили у Перуновом храму и нико им није могао наудити док су унутар Перуновог храма. Камени жртвеник се налазио пред кипом и ту су се приносили волови и друге животиње, као жртве, да би олуја заобилазила поља. Рукопис из 1606. године описује "бога Перкуна" и храм у Ковну , данашњи град у Литванији, а старословенски назив је Каунас; посвећен њему, затим храст који је поред храма и "вјечна ватра" која је горјела у Перкунову част. То значи да су западни словени веома поштовали култ бога Перуна. Келти су свога бога олује звали Перкунла. Вјерује се да је "Перун оплођивао божицу Земљицу кишом" и да он је "онај који ведри и облачи". У запису из XIV вијека пише да су литвански сељаци, када је грмјело, обилазили поља говорећи: "Перкуне боже, немој треснути, молим те, на моју њиву." Обичај "везивања божије браде" се може повезати с овим, и то је обичај и у Србији и у Русији. На завршетку жетве оставља се доста веланог класја у част пророка Илије, а и код Руса се тај обичај назива "везивање браде свегомм Илији".
У својој Словенској хроници, Хелмолд, сасксонски хроничар из XII вијека, богове Полапских Словена Провена и Провеа, која су идентична Перуну. Посвећени су му храстови, а светилиште му је у шуми, гдје се и суди. Бог Паром баца из облака гром који има моћ да окамени, у словачким народним пјесмама.
Могуће је и да је и Бјелобог Перун. О постојању Бјелобога свједоче српски изрази "не види бјелог бога" или бугарски израз "вика до бјелога бога".
Највише се одржао у фолклору и умјетности. Стари Словени су вјеровали да ће Перун згромити онога ко прекрши уговорени мир и лаже на суђењу. Велесом и Перуном се најчешће Руси куну. Словенски хришћани се данас куну светим Илијом, који је преузео функције бога грома. Ријеч перун на руском и пољском значи "гром", а Словени користе израз "Перун је ударио." умјесто "Гром је ударио."
Погрешно је сматран за врховног бога, јер је један од значајнији богова. "Громовник Илија", у српским народним пјесмама, на гозби светаца увијек сједи "уврх софре". Он ужива највеће Сварогово повјерење и он је тај који окреће Сварогов точак звјезданог неба, Коло Сварогово, свемир, који се врти око поларне звијезде у свом центру.
Постоји запис о Перуновом идолу од дрвета, са сребрном главом и златном брадом, око кога је изграђен храм у Новгороду, најстаријем граду руске државе, Кијевске Русије и од XVI вијека постоји запис да је био манастир који се звао Перун: "У почаст овог идола гораше и дању и ноћу ватра наложена од храстових дрва. Ако се непажњом слугу, који је морсју чувати, ова ватра угаси, сви би, без икакве милости, бивали осуђени на смрт." Осуђени су заштиту налазили у Перуновом храму и нико им није могао наудити док су унутар Перуновог храма. Камени жртвеник се налазио пред кипом и ту су се приносили волови и друге животиње, као жртве, да би олуја заобилазила поља. Рукопис из 1606. године описује "бога Перкуна" и храм у Ковну , данашњи град у Литванији, а старословенски назив је Каунас; посвећен њему, затим храст који је поред храма и "вјечна ватра" која је горјела у Перкунову част. То значи да су западни словени веома поштовали култ бога Перуна. Келти су свога бога олује звали Перкунла. Вјерује се да је "Перун оплођивао божицу Земљицу кишом" и да он је "онај који ведри и облачи". У запису из XIV вијека пише да су литвански сељаци, када је грмјело, обилазили поља говорећи: "Перкуне боже, немој треснути, молим те, на моју њиву." Обичај "везивања божије браде" се може повезати с овим, и то је обичај и у Србији и у Русији. На завршетку жетве оставља се доста веланог класја у част пророка Илије, а и код Руса се тај обичај назива "везивање браде свегомм Илији".
У својој Словенској хроници, Хелмолд, сасксонски хроничар из XII вијека, богове Полапских Словена Провена и Провеа, која су идентична Перуну. Посвећени су му храстови, а светилиште му је у шуми, гдје се и суди. Бог Паром баца из облака гром који има моћ да окамени, у словачким народним пјесмама.
Могуће је и да је и Бјелобог Перун. О постојању Бјелобога свједоче српски изрази "не види бјелог бога" или бугарски израз "вика до бјелога бога".
Обредна додолска пјесма:
"Да зароси ситна роса.
Ој, дудула, мили Боже!
Ој, Илија, дај, Боже, дај!
Ој, Илија, мој Перуне!
Дај, Боже, дај, дај, Илија, дај!"