О магији и чаробњаштву
Магија и религија су веома сличне: првом човјек настоји да непосредно, чинима и бајањем, контролише природу и мистичне силе, док се у другој контрола над том истом природом и мистичним силама препушта божанствима на која човјек врши посредни утицај кроз сложене религијске обреде; Фројд иде тако далеко да магију сматра техником религије.
Под магијом се подразумјевају радње које се изводе како би се у будућности изазвали неки конкретни позитивни ("бијела" магија) или негативни ("црна" магија) догађаји, а такође и све заштитне радње које треба да особу заштите од утицаја туђег магијског дјеловања.
Магија се учи скоро попут заната: чаробњаци се не рађају као такви, већ своје моћи стичу временом. Они уче поступке којима се могу контролисати природне силе, упознају природне и људском руком начињене предмете који омогућавају или олакшавају овакву контролу, стичу сазнања о мистичном значењу сваког састојка у сваком магијском обреду и стално покушавају своје моћи да побољшају.
Занимљиво је навести да римски писац Плиније Старији, у свом дијелу Природна историја, у коме преноси фантастичне приче о бројним народма, наводи да Трибали имају моћ да "зачарају или изазову смрт неке особе, посебно старије ако је довољно дуго нетремице посматрају". Византијски хроничари средњег вијека Србе су најчешће називали Трибалима, што је у складу и са неким новијим теоријама које у Трибалима препознају Словене. Зле очи су познате и код Влаха у Србији, па и они вјерују да постоје особе које својим урокљивим погледом могу нанијети несрећу другима, и то углавном несвјесно.
Сем "научене" магије, појединци се рађају са магијским способностима. Видовити, аловити и змајевити људи су на неки начин чародејници, а народне пјесме и приче спомињу неке необичне личности чије су способности магијске моћи. Вјеровало се, на примјер, да је легендарни српски народни јунак Срђа Злопоглеђа имао зле, урокљиве очи, којима је могао да окамени људе, па чак и виле! Од опасне моћи злих очију, кој аје позната свим словенима, бранило се на исти начин као што се брани од других штетних магија: помоћу амајлија,бајања, а некад и тетоважом. Значи, у пракси нема никакве разлике између стечене и урођене магијске моћи.
Под магијом се подразумјевају радње које се изводе како би се у будућности изазвали неки конкретни позитивни ("бијела" магија) или негативни ("црна" магија) догађаји, а такође и све заштитне радње које треба да особу заштите од утицаја туђег магијског дјеловања.
Магија се учи скоро попут заната: чаробњаци се не рађају као такви, већ своје моћи стичу временом. Они уче поступке којима се могу контролисати природне силе, упознају природне и људском руком начињене предмете који омогућавају или олакшавају овакву контролу, стичу сазнања о мистичном значењу сваког састојка у сваком магијском обреду и стално покушавају своје моћи да побољшају.
Занимљиво је навести да римски писац Плиније Старији, у свом дијелу Природна историја, у коме преноси фантастичне приче о бројним народма, наводи да Трибали имају моћ да "зачарају или изазову смрт неке особе, посебно старије ако је довољно дуго нетремице посматрају". Византијски хроничари средњег вијека Србе су најчешће називали Трибалима, што је у складу и са неким новијим теоријама које у Трибалима препознају Словене. Зле очи су познате и код Влаха у Србији, па и они вјерују да постоје особе које својим урокљивим погледом могу нанијети несрећу другима, и то углавном несвјесно.
Сем "научене" магије, појединци се рађају са магијским способностима. Видовити, аловити и змајевити људи су на неки начин чародејници, а народне пјесме и приче спомињу неке необичне личности чије су способности магијске моћи. Вјеровало се, на примјер, да је легендарни српски народни јунак Срђа Злопоглеђа имао зле, урокљиве очи, којима је могао да окамени људе, па чак и виле! Од опасне моћи злих очију, кој аје позната свим словенима, бранило се на исти начин као што се брани од других штетних магија: помоћу амајлија,бајања, а некад и тетоважом. Значи, у пракси нема никакве разлике између стечене и урођене магијске моћи.