Дрекавци
Дрекавци су митска бића која новија тумачења описују као душе умрле некрштене дјеце, а у старијим предањима то су душе умрле ванбрачне дјеце. Уз неизбјежно дречање, велике главе и танке дуге вратове, одликује их и незгодна особина да често из вирова или врбака заскачу пролазника када се предвече враћају из воденице.
Записи о посљедњим наводним виђењима дракаваца нису тако стари: потичу с краја XX вијека. Дрекавци су чисто српска творевина- нема их у предањима осталих словеснких народа, бар не под тим именом. Вјеровање у дрекавце нарочито је распрострањено у Шумадији, одакле потиче и највећи број предања о њиховом постојању.
Вјерује се да дрекавци не смију да приђу родној кући, што јасно говори о њиховом недефинисаном поријеклу: нису „прихваћени“, јер као ванбрачна дјеца не припадају ни мајчином, али ни очевом племену. Својатвени су им многи различити описи, мада их углавном описују са дугачким и танким тијелом и несрезмјерно великом главом. У неким крајевима дрекавца замишљају као чупаво, главато дијете које ноћу скаче, лети и дречи. Могу се појавити и у другим облицима, па и у форми лутајућег свјетла, иако се обично и сами плаше свјетлости. Једино у чему се баш сви слажу јесу ужасавајући крици које они пуштају током ноћних часова. Вјерује се да је изузетно опасно срести дрекавца, па чак и видјети га из сигурног скровишта, јер ће се човјек на кога пасне његова сјенка при мјесечини разбољетии умријети. Са дрекавцем је највјероватније идентичан марацул који је напознатији баш по опасности од његове сјенке при мјесечини, а са дрекавцем дијели и практично све остале одлику, у крајевима гдје је познат; по Вуку Караџићу: „ноћу ису у друштву… и подвикују“. Плакавац, чије име је забиљежено и Херцеговини, такође одговара опису, јер ноћу иде око родне куће и плаче. Још неке варијанте су буковац, шестоного чудовиште са крвавим роговима које ноћу излази из воде и скаче на људе и животиње уз несносну буку, одакле му и име, затим цикавац, а вјероватно и кечизубе, мала шумска бића са великим зубима која, такође без додира, утичу на путника тако што га устријеле очима да падне, а зати, га плаше урлицима и неприродним, грохотним смијехом.
Ноћ је вријеме у које су дрекавци, као и већина демона, најактивнији. Да би плашили и иритирали људе, они производе читав спектар различитих звукова: јечање, цичање, блејање, рикање… Каткада дрекавац зна и да мјауче као мачка, плаче као мало дијете, крешти као птица… Различити гласови које испушта прредсказује различите догађаје.
Записи о посљедњим наводним виђењима дракаваца нису тако стари: потичу с краја XX вијека. Дрекавци су чисто српска творевина- нема их у предањима осталих словеснких народа, бар не под тим именом. Вјеровање у дрекавце нарочито је распрострањено у Шумадији, одакле потиче и највећи број предања о њиховом постојању.
Вјерује се да дрекавци не смију да приђу родној кући, што јасно говори о њиховом недефинисаном поријеклу: нису „прихваћени“, јер као ванбрачна дјеца не припадају ни мајчином, али ни очевом племену. Својатвени су им многи различити описи, мада их углавном описују са дугачким и танким тијелом и несрезмјерно великом главом. У неким крајевима дрекавца замишљају као чупаво, главато дијете које ноћу скаче, лети и дречи. Могу се појавити и у другим облицима, па и у форми лутајућег свјетла, иако се обично и сами плаше свјетлости. Једино у чему се баш сви слажу јесу ужасавајући крици које они пуштају током ноћних часова. Вјерује се да је изузетно опасно срести дрекавца, па чак и видјети га из сигурног скровишта, јер ће се човјек на кога пасне његова сјенка при мјесечини разбољетии умријети. Са дрекавцем је највјероватније идентичан марацул који је напознатији баш по опасности од његове сјенке при мјесечини, а са дрекавцем дијели и практично све остале одлику, у крајевима гдје је познат; по Вуку Караџићу: „ноћу ису у друштву… и подвикују“. Плакавац, чије име је забиљежено и Херцеговини, такође одговара опису, јер ноћу иде око родне куће и плаче. Још неке варијанте су буковац, шестоного чудовиште са крвавим роговима које ноћу излази из воде и скаче на људе и животиње уз несносну буку, одакле му и име, затим цикавац, а вјероватно и кечизубе, мала шумска бића са великим зубима која, такође без додира, утичу на путника тако што га устријеле очима да падне, а зати, га плаше урлицима и неприродним, грохотним смијехом.
Ноћ је вријеме у које су дрекавци, као и већина демона, најактивнији. Да би плашили и иритирали људе, они производе читав спектар различитих звукова: јечање, цичање, блејање, рикање… Каткада дрекавац зна и да мјауче као мачка, плаче као мало дијете, крешти као птица… Различити гласови које испушта прредсказује различите догађаје.