Чума
Чума или Куга је баба без ноктију, у црној одјећи, која убија погледом. Са собом носи епидемију и помор као казну за људске гријехе; то је прави демон болести и помора. Понекад се ова „баба“ описује са расплетеном, замршеном косом која јој допирее до земље, а некада и као невидљива, у бијелој одјећи или сасвим гола. Ријеч Куга је поријеклом вјероватно староњемачка ријеч, док су синоними Чума и Морија словенска ријеч.
Према вјеровању, Чума у кућу долази ноћу са тавана или кроз димњак. Понекад носи земљани лонац са стријелама којима убија своје жртве, а некада то ради погледом; понегдје се може наћи да убије прстом, тако што дотакне жртву по челу. У народу је очувана и изрека: „Носи као чума дјецу.“ Боји се паса и воде, преко које не може да пређе, а како се вјерује да Чума долази „преко мора“, из земље која се назива Кугин вилајет, могуће је да не може прећи само преко текуће воде. Средство за одбијање Куге је провлачење човјека кроз кошуљу коју је изаткало и сашило, за једну ноћ, девет голих баба. За вријеме епидемије куге у Јагодини, 1837. године, кнез Милош Обреновић наредио је да му се у тајности начини таква кошуља, кроз коју се провука најприје он, а затим наредио да то учине сви чланови његове породице и његови официри.
Вук пише да Кугу, када почне да мори, људи обично називају кума како би је умилостивили; ово је још један примјер табуисања, гдје и сам чин понуде кумства одузима болести могућност да нашкоди. У везу са овим може се довести и чудан обичај да се домаћин куће сакрије иза неког застора и пита: „Кумо, видиш ли ме?“ Кад му неко од укућана одговори да га не види, он каже: „Да Бог да ме не видјела ни идуће године!“ Многе приче говоре о људима које Куга сретне на путу или у пољу и затражи им да је негдје однесу, а они на то добровољно пристану, јер такав савез значи да ће она њих и њихову кућу оставити на миру; ове приче кажу да човјек Кугу носи „без икакве муке, јер није тешка ни мало“. За вријеме епидемије куге, српски сељаци да би одобровољили Чуму, остављају за њу на тавану воду, сапун, чешаљ и орахе, а понегдје се спомињу и бијели лук, катран или крстићи од црног глога. Такође се у кући не смију остављати неопрани судови, јер она долази ноћу и изгребе и отрује све прљаве кашике и чанке. Постоји и зимски празник, Чуминдан, када јој се приноси жртва у виду овна.
Слично Куги, персонификује се и Колера; она се описује као баба танких ногу, буљавих очију и са изузтно великим грудима, које током свом „похода“ пребацује преко рамена. И она, попут Куге, нагони људе да је преносе на мјесто које одреди, али их притом и убија: човјек често умре при овом ношењу или након њега (Колера, очито, за разлику од Куге има тежину), а како знамо да болест колера заправо убија човјека дехидрацијом, ово објашњење је сасвим логично.
Према вјеровању, Чума у кућу долази ноћу са тавана или кроз димњак. Понекад носи земљани лонац са стријелама којима убија своје жртве, а некада то ради погледом; понегдје се може наћи да убије прстом, тако што дотакне жртву по челу. У народу је очувана и изрека: „Носи као чума дјецу.“ Боји се паса и воде, преко које не може да пређе, а како се вјерује да Чума долази „преко мора“, из земље која се назива Кугин вилајет, могуће је да не може прећи само преко текуће воде. Средство за одбијање Куге је провлачење човјека кроз кошуљу коју је изаткало и сашило, за једну ноћ, девет голих баба. За вријеме епидемије куге у Јагодини, 1837. године, кнез Милош Обреновић наредио је да му се у тајности начини таква кошуља, кроз коју се провука најприје он, а затим наредио да то учине сви чланови његове породице и његови официри.
Вук пише да Кугу, када почне да мори, људи обично називају кума како би је умилостивили; ово је још један примјер табуисања, гдје и сам чин понуде кумства одузима болести могућност да нашкоди. У везу са овим може се довести и чудан обичај да се домаћин куће сакрије иза неког застора и пита: „Кумо, видиш ли ме?“ Кад му неко од укућана одговори да га не види, он каже: „Да Бог да ме не видјела ни идуће године!“ Многе приче говоре о људима које Куга сретне на путу или у пољу и затражи им да је негдје однесу, а они на то добровољно пристану, јер такав савез значи да ће она њих и њихову кућу оставити на миру; ове приче кажу да човјек Кугу носи „без икакве муке, јер није тешка ни мало“. За вријеме епидемије куге, српски сељаци да би одобровољили Чуму, остављају за њу на тавану воду, сапун, чешаљ и орахе, а понегдје се спомињу и бијели лук, катран или крстићи од црног глога. Такође се у кући не смију остављати неопрани судови, јер она долази ноћу и изгребе и отрује све прљаве кашике и чанке. Постоји и зимски празник, Чуминдан, када јој се приноси жртва у виду овна.
Слично Куги, персонификује се и Колера; она се описује као баба танких ногу, буљавих очију и са изузтно великим грудима, које током свом „похода“ пребацује преко рамена. И она, попут Куге, нагони људе да је преносе на мјесто које одреди, али их притом и убија: човјек често умре при овом ношењу или након њега (Колера, очито, за разлику од Куге има тежину), а како знамо да болест колера заправо убија човјека дехидрацијом, ово објашњење је сасвим логично.