Псоглав
Псоглави су демони лежинари људског облика, са псећомглавом, козјим ногама, репом, и једним или три ока (вјероватно ово „треће око“ лако скреће пажњу и памти се као једно). Понекад се описују и са гвозденим зубима, којима без проблема могу прегристи кости-изгледа да је и назив „гвоздензуба“, којим се понекада описују некакав женски демон сличан вјештици или бауку, у блиској вези са псоглавима. Живеу Мрачној земљи и хране се углавном лешевима. У сличној форми познати су и многим несловеснким народима, па чак и на Далеком истоку.
Мрачна земља, у којој псоглави живе, помиње се у народним приповјеткама као земља мишева, доњи свијет, и налази се негдје на истоку, крај обала неке велике ријеке. Каже се да у тој „црној земљи“ (запазити традиционални српски посљедњи поздрав покојнику: „нек' му је лака црна земља“) одакле долазе никада нема Сунца, али да овај „тамни вилајет“ обилује драгим камењем; из овога и многих других детаља може се закључити да је ова земља заиста „доњи свијет“, дакле да је испод земље. Псоглави понекад прелазе неку непознату границу и излазе на овај свијет како би пљачкали људска гробља и гостили се свјеже сахрањеним покојницима. Народ их се плаши, јер понекад прождиру и живе људе, а када се појави кажу да ниједан гроб од њих не може остати на миру. У српским и хрватским причама, псоглави веома радо једу и дјечје месо и женске сисе, које сматрају посластицама, иако се прије свега хране лешевима.
Могуће је и да познати израз „пасја недјеља“ (седмица) има непосредне везе са овим демонима, и да означава период године када они долазе из Мрачне земље. Овај период је „пасји празник“ када се овим демонским бићима вјероватно спремају понуде како би се умилостивила. Не може се најјасније одредити када овај празник пада, јер је временом заборављен, али трагови у неким вјеровањима указују да је могао падати или у зиму, или у прољеће.
Мрачна земља, у којој псоглави живе, помиње се у народним приповјеткама као земља мишева, доњи свијет, и налази се негдје на истоку, крај обала неке велике ријеке. Каже се да у тој „црној земљи“ (запазити традиционални српски посљедњи поздрав покојнику: „нек' му је лака црна земља“) одакле долазе никада нема Сунца, али да овај „тамни вилајет“ обилује драгим камењем; из овога и многих других детаља може се закључити да је ова земља заиста „доњи свијет“, дакле да је испод земље. Псоглави понекад прелазе неку непознату границу и излазе на овај свијет како би пљачкали људска гробља и гостили се свјеже сахрањеним покојницима. Народ их се плаши, јер понекад прождиру и живе људе, а када се појави кажу да ниједан гроб од њих не може остати на миру. У српским и хрватским причама, псоглави веома радо једу и дјечје месо и женске сисе, које сматрају посластицама, иако се прије свега хране лешевима.
Могуће је и да познати израз „пасја недјеља“ (седмица) има непосредне везе са овим демонима, и да означава период године када они долазе из Мрачне земље. Овај период је „пасји празник“ када се овим демонским бићима вјероватно спремају понуде како би се умилостивила. Не може се најјасније одредити када овај празник пада, јер је временом заборављен, али трагови у неким вјеровањима указују да је могао падати или у зиму, или у прољеће.