Поријекло вампира
Вампир је ријеч српског поријекла и преко осталих словенских језика је ушла у све језике свијета. Без помињања овог имена, о убијању вампира се говори у Законику српског цара Душана, проглашеном 1249., у члану 20: „О врачарама, који тела мртвих спаљују.“
Послије првог забиљеженог спомињања вампира, они се други пут појављују на територији данашње Србије током 1727. и 1731. године. Српски хајдук је вампир, који се зове Арнолд Паоле (прије да се зове Арнаут Павле или само Павле, а прва ријеч би могла да буде назив за најамника у османлијској војсци). 1725. се Павле вратио из турске војске у село код ријеке Мораве близу Параћина, који је од 1718. до 1739. године био под аустроугарском влашћу, гдје је приповједао о томе да је током војевања сусрео се са вампиром, кога се рјешио тако што је појео земље са његовом гроба и замазао га његовом крвљу. 1727. је Павле умро од несрећног пада, прича се да је Павле ноћу долазио мјештанима у свом крају и давио их, а четвеоро људи који су причали да су га видјели, умиру нејасном смрћу. Агонија се завршава откопавањем леша и пробадањем коцем истог, након чега је, наводно, леш вриснуо, а затим је био спаљен. Пет година након тога на истом мјесту се дешавају слични догађаји и више вампира бива убијено на исти начин, а о томе свједочи и званични документ са потписима петорие аустроугарских официр, од којих су тројица били љекари.
Приче о вампирима су имале утицаја на свјетску популарну литературу. Алберто Фортис, италијаски опат, у путопису из 1774. године, Путовање у Далмацију, помиње вампире. Приповјетка Милована Глишића, „После 90 година“, износи наводно истиниту причу о Сави Савановићу, једном од првих вампира у књижевности и умјестности. Живио је у старој воденици крај села Зарожје и убијао људе и пио им крв, који су долазили да мељу жито. И послије тога се причају приче о новим вампирима на Балкану. Београдски лист „Време“ 1923. године објављује извјештај о сељаку Паји Томићу, из села Тупунари у Босни, који се повампирио. Мјесец дана је ноћу одлазио код своје жене, којој нико није вјеровао, док га нису примјетили и синови. Тада су се сељаци скупили, ископали леш његов, проболи га глоговим коцем и спалили на ломачи.
Прво помињање појма „вампир“ у западној Европи је било у аустријским новинама од 25.јула 1725., гдје се налази извјештај о смрти човјека по имену Петар Благојевић у малом српском селу, годину дана касније, за којим је након неколико недјеља умрло још девет особа и сви су на самрти изјављивали да се први покојник повампирио и долазио да их дави и сиса им крв. Деветог дана, жена овог вампира је побјегла из села од чудних збивања, испричавши да ју је претходне ноћи у сну походио мртав муж тражећи своје опанке. Тада је цијело село отишло пред царског управитеља и замолили га да он испита ствари. Он је стигао са попом и џелатом и наредио да се отвори гроб мртваца. Увидјели су да је тијело потпуно очувано, да је и даље жив, да су му брада, коса и нокти обновљени, лице црвено, а уста пуна свјеже крви. Заболи су му колац у срце и крв му је потекла на нос и уста. Тијело је спаљено након тога, а аустријскки царски официри су саставили извјештај о овоме и послали у Беч. То је изазвало сензацију у штампи и научним круговима и још дуго се вјеровало да вампири постоје.
Ипак, и уз све записе о правим вампирима, данас је најпознатији вампир Дракула, чији је лични опис, по лику главног јунака истоименог романа из 1897. године, писца Брема Стокера, постао мјерило према коме данас замишљамо вампире.
Послије првог забиљеженог спомињања вампира, они се други пут појављују на територији данашње Србије током 1727. и 1731. године. Српски хајдук је вампир, који се зове Арнолд Паоле (прије да се зове Арнаут Павле или само Павле, а прва ријеч би могла да буде назив за најамника у османлијској војсци). 1725. се Павле вратио из турске војске у село код ријеке Мораве близу Параћина, који је од 1718. до 1739. године био под аустроугарском влашћу, гдје је приповједао о томе да је током војевања сусрео се са вампиром, кога се рјешио тако што је појео земље са његовом гроба и замазао га његовом крвљу. 1727. је Павле умро од несрећног пада, прича се да је Павле ноћу долазио мјештанима у свом крају и давио их, а четвеоро људи који су причали да су га видјели, умиру нејасном смрћу. Агонија се завршава откопавањем леша и пробадањем коцем истог, након чега је, наводно, леш вриснуо, а затим је био спаљен. Пет година након тога на истом мјесту се дешавају слични догађаји и више вампира бива убијено на исти начин, а о томе свједочи и званични документ са потписима петорие аустроугарских официр, од којих су тројица били љекари.
Приче о вампирима су имале утицаја на свјетску популарну литературу. Алберто Фортис, италијаски опат, у путопису из 1774. године, Путовање у Далмацију, помиње вампире. Приповјетка Милована Глишића, „После 90 година“, износи наводно истиниту причу о Сави Савановићу, једном од првих вампира у књижевности и умјестности. Живио је у старој воденици крај села Зарожје и убијао људе и пио им крв, који су долазили да мељу жито. И послије тога се причају приче о новим вампирима на Балкану. Београдски лист „Време“ 1923. године објављује извјештај о сељаку Паји Томићу, из села Тупунари у Босни, који се повампирио. Мјесец дана је ноћу одлазио код своје жене, којој нико није вјеровао, док га нису примјетили и синови. Тада су се сељаци скупили, ископали леш његов, проболи га глоговим коцем и спалили на ломачи.
Прво помињање појма „вампир“ у западној Европи је било у аустријским новинама од 25.јула 1725., гдје се налази извјештај о смрти човјека по имену Петар Благојевић у малом српском селу, годину дана касније, за којим је након неколико недјеља умрло још девет особа и сви су на самрти изјављивали да се први покојник повампирио и долазио да их дави и сиса им крв. Деветог дана, жена овог вампира је побјегла из села од чудних збивања, испричавши да ју је претходне ноћи у сну походио мртав муж тражећи своје опанке. Тада је цијело село отишло пред царског управитеља и замолили га да он испита ствари. Он је стигао са попом и џелатом и наредио да се отвори гроб мртваца. Увидјели су да је тијело потпуно очувано, да је и даље жив, да су му брада, коса и нокти обновљени, лице црвено, а уста пуна свјеже крви. Заболи су му колац у срце и крв му је потекла на нос и уста. Тијело је спаљено након тога, а аустријскки царски официри су саставили извјештај о овоме и послали у Беч. То је изазвало сензацију у штампи и научним круговима и још дуго се вјеровало да вампири постоје.
Ипак, и уз све записе о правим вампирима, данас је најпознатији вампир Дракула, чији је лични опис, по лику главног јунака истоименог романа из 1897. године, писца Брема Стокера, постао мјерило према коме данас замишљамо вампире.