Стрибог
У словенској митологији, то је бог ријечних токова и набујалих потока од кише, бог свих ваздушних и водених струјања. Помиње се најчешће код Источних Словена. Он је и бог зиме, леда и мраза; доноси хладне вјетрове, буре и невријеме. Назива се још: Подага, Погода, Подзвижд.
Најраније га помиње Несторова хроника, тј. Повијест минулих љета. У Кијеву, на бријегу, међу киповима богова, стајала је и Стрибогова дрвена статуа. Стрибогови унуци су вјетрови и "дувају с мора стријелама", пружајући помоћ онима који су наклоњени Стрибогу.
Почетком XX вијека, Чајкановић је представио лик бога вјетра тао што је тумачио Вукове пословице у којима се помиње ћорава Анђелија. Под њеном маском сачуван је опис Стрибога. Чајкановић закључује да је то име демона вјетра који нема једно око. У сваком случају, у старословенској религији, постојало је божанство које се манифесовало у олуји и вјетру, и које , је био такође слијеп и свјеткује се као Вјетровити током другог датума у црквеном календару (први је у зиму, трећег дана Божића, а други је у августу). Постоји и српски празник Вјетрени војвода који се слави 11. јула и вјеровало се да тај дан дува "војвода вјетрова" и да тада не треба радити "због вјетрова".
У многим се примјерима вјетрови "лако и радо песонификују", па има и добрих и злих вјетрова и у народним приповјеткама се замишљају обично "у људском облику". Важна особина вјетрова је да су у "вјечитом покрету", па постоји обичај у Босни да, кад јако зафијуче вјетар, каже се: "Прођи с Богом, путниче." Свети Сава, на кога су прешле многе функције богова, једном се јавља човјеку, који га моли из облак, за помоћ. То значи да Стрибог и "његови унуци" су спремни да помогну људима.
У српским епским пјесмама се симболично помињу "девет Југовића" и "стари Југ Богдан". Зна се да они нису историјски ликови, пак, помињу се као такви. Могуће је да су ти, Југовићи вјетрови, а стари Југ Богдан најстарији вјетар "дат од бога" или сам Стрибог. Југоје име влажног вјетра који ува током хладног дијела године и може трајати и до девет дана.
Стрибог се ријетко звао и Подага и Погода. Хелмолд прво помиње назив Погода, што је највјероватније најисправнији назив овог "бога времена". За невријеме се у Србији каже непогода. Пољски хроничар Јан Длугош, који је проучавао вјеру старословеснких Словена, крајем XV вијека помиње ово име.Сретен Петровић, српски културолог, повезује име Стрибог и Подзвижд, који се налази у "кругу да богом непогоде и вјетрова". Трагове налази у дијелу Србије, гдје се уз израз пиштаљка користи и израз дзвиждаљка (постоји издрачка звиждаљка у коју се дува да би се произвео звук), а на истом мјесту израз дзвуждодол ознчава "долину кроз коју јаки вјетрови дувају".
Најраније га помиње Несторова хроника, тј. Повијест минулих љета. У Кијеву, на бријегу, међу киповима богова, стајала је и Стрибогова дрвена статуа. Стрибогови унуци су вјетрови и "дувају с мора стријелама", пружајући помоћ онима који су наклоњени Стрибогу.
Почетком XX вијека, Чајкановић је представио лик бога вјетра тао што је тумачио Вукове пословице у којима се помиње ћорава Анђелија. Под њеном маском сачуван је опис Стрибога. Чајкановић закључује да је то име демона вјетра који нема једно око. У сваком случају, у старословенској религији, постојало је божанство које се манифесовало у олуји и вјетру, и које , је био такође слијеп и свјеткује се као Вјетровити током другог датума у црквеном календару (први је у зиму, трећег дана Божића, а други је у августу). Постоји и српски празник Вјетрени војвода који се слави 11. јула и вјеровало се да тај дан дува "војвода вјетрова" и да тада не треба радити "због вјетрова".
У многим се примјерима вјетрови "лако и радо песонификују", па има и добрих и злих вјетрова и у народним приповјеткама се замишљају обично "у људском облику". Важна особина вјетрова је да су у "вјечитом покрету", па постоји обичај у Босни да, кад јако зафијуче вјетар, каже се: "Прођи с Богом, путниче." Свети Сава, на кога су прешле многе функције богова, једном се јавља човјеку, који га моли из облак, за помоћ. То значи да Стрибог и "његови унуци" су спремни да помогну људима.
У српским епским пјесмама се симболично помињу "девет Југовића" и "стари Југ Богдан". Зна се да они нису историјски ликови, пак, помињу се као такви. Могуће је да су ти, Југовићи вјетрови, а стари Југ Богдан најстарији вјетар "дат од бога" или сам Стрибог. Југоје име влажног вјетра који ува током хладног дијела године и може трајати и до девет дана.
Стрибог се ријетко звао и Подага и Погода. Хелмолд прво помиње назив Погода, што је највјероватније најисправнији назив овог "бога времена". За невријеме се у Србији каже непогода. Пољски хроничар Јан Длугош, који је проучавао вјеру старословеснких Словена, крајем XV вијека помиње ово име.Сретен Петровић, српски културолог, повезује име Стрибог и Подзвижд, који се налази у "кругу да богом непогоде и вјетрова". Трагове налази у дијелу Србије, гдје се уз израз пиштаљка користи и израз дзвиждаљка (постоји издрачка звиждаљка у коју се дува да би се произвео звук), а на истом мјесту израз дзвуждодол ознчава "долину кроз коју јаки вјетрови дувају".