Русалке
У вјеровањима словенских народа русалке су младе и лијепе дјевојке које обитавају на ријекама или језерима и маме и даве људе. Вјерује се да су оне, попут водењака, утопљене дјевојке и жене, служавке Воденог духа, које дворе у његовој кристалној палати, или заправи његове кћери. На ово указује чињеница да се русалке умногоме разликују од мушких водењака по једној значајној особини: оне су способне да напусте воду. Иако из воде излазе само једном годишње, током русалне недјеље, ово указују да имају много већу „самосталност“ од мушких водењакла.
Иако се дуго вјеровало да русалки има само код Источних Словена, односно Украјинаца, Бјелоруса и Руса, па је чак и њихово име слично руској ријечи русло, којом се означава поток, водени ток, нлазимо их и у Бугарској, а под сличним описом, али другачијим именом, и код већине осталих словеснких народа: Чеси знају за водену жену, слично Словацима, а ове жене, које станују у кристалним дворима под водом, и у Пољској вуку несмотрене у водене дубине, и то током русалне недјеље, која је под тим називом позната и у Србији. Дакле, у питању су општесловеснки демони, а раније узбуна настала је због тога што их неки народи сматрају воденим вилама, са којима заиста показују доста сличности, у данима када излазе на овај свијет; значајно је запазити да се баш (и само) водене виле често описују као пола жене-пола рибе, па се овдје сасвим сигурно ради о истим бићима.
У опису русалки истичу се њихова младост, љепота и дуге распуштене косе; за косу се најчешће каже да је зелене боје (помиње се и риђа), а понегдје се истиче и да су овенчане зеленим вијенцима; овдје се поново ваља сјетити српског и хрватског обичаја пуштања вијенаца од траве и цвијећа низ воду, као и тога да се русална недјеља понегдје назива још и зелена недјеља. Русалке су заводљиве попут вила, али су за разлику од њих увијек потпуно наге, неријетко са „велелијепим грудима“. Често се помиње да имају рибљи реп, што их чини сличним са водењацима, али за разлику од њих могу једном годишње изаћи из воде; русалке, као такве, вјероватно постоје само у том ограниченом дијелу године, током недјеље русалки, а остатак времена су заправо женски водењаци.
Друга предања указују да, по изласку из воде, русалке јуре по пољима и играју на пропланцима, па би се могло помислити да у том периоду имају и ноге, али је овдје ријеч о поменутом мијешању са вилама; из бројних записа о њиховим карактеристичним положајима, јасно је да им ноге нису неопходне, јер оне углавном „сједе на обалама“ или се „прскају у плићацима“ или „љуљају на гранама“; први митолошки рад у коме се помињу, „Мала словенска митлогија“ Михаила Попова, из 1793. године, наводи да се могу видјети „како се љуљају у шуми између стабала“. У вријеме када се крећу овим свијетом, забрањено је пети се на дрво или спавати под њим, што јасно указује на велики страх од њих: русалке се такође радо пењу на дрвеће по тамним и хладним шумама, па је ту опасност од сусрета са њима највећа, ако изузмемо вјеровање да је у том периоду непожељно пливање. Уопштено, денекле различити обичају и описи ипак показују исте ствари: да су русалке тијесно повезане са водом, растињем и свијетом мртвих; о овом посљедњем свједоче и ријетки описи који их представљају као ружне, попут оних у причи сјеверних Руса, а ружноћа је честа одлика хтонског.
Народна пјесма:
„Кад је било у пол ноћи,
У то страшно глуво доба,
Русаљке се разиграше,
Из воде ми испливаше.“
Сва предања се слажу да русалке ноћу пјевају на обалама или у шуми, кажњавајући све који их угледају; каже се да човјек, када их сретне, трајно онијеми или му ноге откажу послушност и саме почну да играју на њихове пјесме, што може објаснити и чудну чињеницу да им људи прилазе упркос познатој опасности; дакле, оне својом пјесмом зачаравају и маме пролазнике. Вјерује се да додиривање траве пелин у потпуности онемогућава њихову магију, па је треба носити са собом када се иде близу воде или када се залази у шуму током русалне недјеље. Својом пјесмом русалке маме у пропаст, баш као сирене.
Негдје се може наћи и да русалке смртницима задају скоро нерјешиве загонетке или их убијају гласним смијехом; помињање смијеха је прије у вези са њиховим кикотањем и прскањем, чиме привлаче пажњу када испливају на површину, док је прави узрок смрти заправо дављење: русалке своје жртве одвлаче у водене дубине, како би их Водени дух претворио у водењаке и може се предпоставити да на копно излазе да би себи изабрали мужеве. У прилог овоме говори забиљежено руско вјеровање у могућу љубав између људи и русалки, чешко вјеровање да оне одвлаче младиће у водене дубине и приморавају их да их узму за жене, као и податак о томе да Водени дух утопљенике жени својим кћерима.
Иако се дуго вјеровало да русалки има само код Источних Словена, односно Украјинаца, Бјелоруса и Руса, па је чак и њихово име слично руској ријечи русло, којом се означава поток, водени ток, нлазимо их и у Бугарској, а под сличним описом, али другачијим именом, и код већине осталих словеснких народа: Чеси знају за водену жену, слично Словацима, а ове жене, које станују у кристалним дворима под водом, и у Пољској вуку несмотрене у водене дубине, и то током русалне недјеље, која је под тим називом позната и у Србији. Дакле, у питању су општесловеснки демони, а раније узбуна настала је због тога што их неки народи сматрају воденим вилама, са којима заиста показују доста сличности, у данима када излазе на овај свијет; значајно је запазити да се баш (и само) водене виле често описују као пола жене-пола рибе, па се овдје сасвим сигурно ради о истим бићима.
У опису русалки истичу се њихова младост, љепота и дуге распуштене косе; за косу се најчешће каже да је зелене боје (помиње се и риђа), а понегдје се истиче и да су овенчане зеленим вијенцима; овдје се поново ваља сјетити српског и хрватског обичаја пуштања вијенаца од траве и цвијећа низ воду, као и тога да се русална недјеља понегдје назива још и зелена недјеља. Русалке су заводљиве попут вила, али су за разлику од њих увијек потпуно наге, неријетко са „велелијепим грудима“. Често се помиње да имају рибљи реп, што их чини сличним са водењацима, али за разлику од њих могу једном годишње изаћи из воде; русалке, као такве, вјероватно постоје само у том ограниченом дијелу године, током недјеље русалки, а остатак времена су заправо женски водењаци.
Друга предања указују да, по изласку из воде, русалке јуре по пољима и играју на пропланцима, па би се могло помислити да у том периоду имају и ноге, али је овдје ријеч о поменутом мијешању са вилама; из бројних записа о њиховим карактеристичним положајима, јасно је да им ноге нису неопходне, јер оне углавном „сједе на обалама“ или се „прскају у плићацима“ или „љуљају на гранама“; први митолошки рад у коме се помињу, „Мала словенска митлогија“ Михаила Попова, из 1793. године, наводи да се могу видјети „како се љуљају у шуми између стабала“. У вријеме када се крећу овим свијетом, забрањено је пети се на дрво или спавати под њим, што јасно указује на велики страх од њих: русалке се такође радо пењу на дрвеће по тамним и хладним шумама, па је ту опасност од сусрета са њима највећа, ако изузмемо вјеровање да је у том периоду непожељно пливање. Уопштено, денекле различити обичају и описи ипак показују исте ствари: да су русалке тијесно повезане са водом, растињем и свијетом мртвих; о овом посљедњем свједоче и ријетки описи који их представљају као ружне, попут оних у причи сјеверних Руса, а ружноћа је честа одлика хтонског.
Народна пјесма:
„Кад је било у пол ноћи,
У то страшно глуво доба,
Русаљке се разиграше,
Из воде ми испливаше.“
Сва предања се слажу да русалке ноћу пјевају на обалама или у шуми, кажњавајући све који их угледају; каже се да човјек, када их сретне, трајно онијеми или му ноге откажу послушност и саме почну да играју на њихове пјесме, што може објаснити и чудну чињеницу да им људи прилазе упркос познатој опасности; дакле, оне својом пјесмом зачаравају и маме пролазнике. Вјерује се да додиривање траве пелин у потпуности онемогућава њихову магију, па је треба носити са собом када се иде близу воде или када се залази у шуму током русалне недјеље. Својом пјесмом русалке маме у пропаст, баш као сирене.
Негдје се може наћи и да русалке смртницима задају скоро нерјешиве загонетке или их убијају гласним смијехом; помињање смијеха је прије у вези са њиховим кикотањем и прскањем, чиме привлаче пажњу када испливају на површину, док је прави узрок смрти заправо дављење: русалке своје жртве одвлаче у водене дубине, како би их Водени дух претворио у водењаке и може се предпоставити да на копно излазе да би себи изабрали мужеве. У прилог овоме говори забиљежено руско вјеровање у могућу љубав између људи и русалки, чешко вјеровање да оне одвлаче младиће у водене дубине и приморавају их да их узму за жене, као и податак о томе да Водени дух утопљенике жени својим кћерима.