Суђаје
Иако су Словени вјеровали да се будући догађаји могу мијењати, вјеровали су такође да се на људску судбину не може драстично утицати. Она је одређена непосредно по рођењу и не може се промјенити, иако се могу измјенити многи појединачни догађаји који ће на крају довести до ње. Тако је Вук Караџић записао: „Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено шта ће му се у вијеку догодити и каквом ће смрти умријети, и да се човјек од суђења не може сачувати.“
Иста божанства судбине, да их тако назовемо, познају сви Словени, али под мало другачијим именима. Род и Рожанице су ти који управљају судбином, они којима, како кажу споменици из XIV и XV вијека, Словени приносе жртве као Перуну и осталим боговима. Староруски Род је већ „идентификовани“ као врхунски словеснки бог Сварог, створитељ свијета, а Рожанице, које се код разних словенских народа јављају под разним именима: суђаје, суђенице, рођенице, рођаје, ориснице…, женски су демони судбине, обично у виду младих жена, обучених у бијеле хаљине, и јављају се само једном у животу сваке особе, али је њихов утицај на живот сваког појединца од пресудне важности.
Треће ноћ по рођењу дјететеа, три суђаје одређују његову судбину коју ни једна сила не може да измјени. Он одређују шта ће му се у његовом вијеку догодити (зато се каже да се вјенчавају само суђеник и суђеница), колико ће живјети („када њему дуђеник данак дође“) и каквом ће смрти умријети. Да би се суђаје одобровољиле, спремају им се посебне понуде. Судбину дјетета предлаже прво најстарија суђеница, која је зла и жели што бржу смрт дјетета. Друга је такође зла и тражи да дијете буде са тјелесним недостацима. Треће и најмлађа, уједно и најљепша и најплеменитија, предсказује дјетету дуг живот и срећу. Обично се прихвата неко осредње рјешење, којим све три буду задовољне, а ријеч најмлађе често је пресудна. Дарови који им се спремају треба да, као „уздарје“, донесу благост у прорицању судбине; уколико није све у кући спремно за њихов долазак, судбина дјетета може поћи лошим путем, о чему свједочи и пословица: „Није трећу ноћ дочуван.“
Словенско вјеровање у Рожанице сасвим је извјесно јер их спомињу многи средњовјековни споменици, чак и хришћански. Тако један руски текст из XII вијека каже: „Зло за оне, вели владика, који пију у здравље Рожаница“, док један црквени текст на старословеснком из 1271. године каже: „Ви који сте ме напустили, а који спремате трпезу рожаницама…“ Дакле, види се да се хришћанска црква активно трудила да сузбије вјеру у ове демоне судбин међу словеснким становништвом, и баш у текстовима у којима се осуђује овакво понашање ми сазнајемо да су им најчешће даване жртвене понуде у виду хљеба, сира и меда, а према неким изворима понекад су се давали и вино, босиљак, као и златни и сребрни новац.
Те треће вечери по рођењу, уз спремне дарове, дијете треба да је обучено, а никако голо; обично му се навуче очева кошуљица, а понедје се наводи и да дијете на себи треба да има тачно три одјевна предмета. На огњишту треба да гори ватра, која се у овом периоду не смије давати из куће, а посебно не у вечерњим сатима. Мајка треба да је током цијеле те ноћи будна, јер је једино она у стању да понекад чује или види суђаје; оно што оне досуде те ноћи, остаје трајни аманет, што потврђују изреке: „Тако му је дуђено“ и „Од суђења се не може утећи“.
Иста божанства судбине, да их тако назовемо, познају сви Словени, али под мало другачијим именима. Род и Рожанице су ти који управљају судбином, они којима, како кажу споменици из XIV и XV вијека, Словени приносе жртве као Перуну и осталим боговима. Староруски Род је већ „идентификовани“ као врхунски словеснки бог Сварог, створитељ свијета, а Рожанице, које се код разних словенских народа јављају под разним именима: суђаје, суђенице, рођенице, рођаје, ориснице…, женски су демони судбине, обично у виду младих жена, обучених у бијеле хаљине, и јављају се само једном у животу сваке особе, али је њихов утицај на живот сваког појединца од пресудне важности.
Треће ноћ по рођењу дјететеа, три суђаје одређују његову судбину коју ни једна сила не може да измјени. Он одређују шта ће му се у његовом вијеку догодити (зато се каже да се вјенчавају само суђеник и суђеница), колико ће живјети („када њему дуђеник данак дође“) и каквом ће смрти умријети. Да би се суђаје одобровољиле, спремају им се посебне понуде. Судбину дјетета предлаже прво најстарија суђеница, која је зла и жели што бржу смрт дјетета. Друга је такође зла и тражи да дијете буде са тјелесним недостацима. Треће и најмлађа, уједно и најљепша и најплеменитија, предсказује дјетету дуг живот и срећу. Обично се прихвата неко осредње рјешење, којим све три буду задовољне, а ријеч најмлађе често је пресудна. Дарови који им се спремају треба да, као „уздарје“, донесу благост у прорицању судбине; уколико није све у кући спремно за њихов долазак, судбина дјетета може поћи лошим путем, о чему свједочи и пословица: „Није трећу ноћ дочуван.“
Словенско вјеровање у Рожанице сасвим је извјесно јер их спомињу многи средњовјековни споменици, чак и хришћански. Тако један руски текст из XII вијека каже: „Зло за оне, вели владика, који пију у здравље Рожаница“, док један црквени текст на старословеснком из 1271. године каже: „Ви који сте ме напустили, а који спремате трпезу рожаницама…“ Дакле, види се да се хришћанска црква активно трудила да сузбије вјеру у ове демоне судбин међу словеснким становништвом, и баш у текстовима у којима се осуђује овакво понашање ми сазнајемо да су им најчешће даване жртвене понуде у виду хљеба, сира и меда, а према неким изворима понекад су се давали и вино, босиљак, као и златни и сребрни новац.
Те треће вечери по рођењу, уз спремне дарове, дијете треба да је обучено, а никако голо; обично му се навуче очева кошуљица, а понедје се наводи и да дијете на себи треба да има тачно три одјевна предмета. На огњишту треба да гори ватра, која се у овом периоду не смије давати из куће, а посебно не у вечерњим сатима. Мајка треба да је током цијеле те ноћи будна, јер је једино она у стању да понекад чује или види суђаје; оно што оне досуде те ноћи, остаје трајни аманет, што потврђују изреке: „Тако му је дуђено“ и „Од суђења се не може утећи“.