Илустраија Зорана Миленковића и Лидије Адвахо, наслов књиге
Словенски народи који почетком XXI вијека насељавају пет посто територије Европе и велики дио Азије. Дијели се на три групе: Источне Словене (Руси, Бјелоруси и Украјинци), Западне Словене (Пољаци, Чеси, Словаци и Лужачки Срби), Јужне Словене (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Бугари, Црногорци и Бошњаци) и Померијански или Балтички Словени, који су данас потпуно германизована, осим Лужачких Срба.
Вјерује се да су древни Словени пуни противрјечности, затворени и неповјерљиви према остатку свијета, али чувени по гостопримству (толиком, да се вјерује да су спремни и да уступе наводно чак и своју сопствену жену). По некима су то "варвари" који одувијек живе у демократији и једнакости; снажни и храбри ратници, који нису нападали, него су се искључиво бранили. Живјели су у пјесми и еповима, а у исто вријеме се говорило да су се претварали у вукове. Несвикли на нарочито благостање, а да није разграничавања племена било, не би се нико могао да мјери по њиховој снази.
Етноним Склавени се помињу у IV вијеку. Могуће је да су се некада називали Рашанима, Трачанима, Трибалима, Скитима, Сарматима, Нервима, Венетима, Вендима, Спорима, Антима... Борили су се са Византијом, Германима и другим народима источне, југоисточне и централне Европе.
Дуг процес христанизације Словена завршен је крајем XII вијека, али су словенски обичаји остали готово потпуно очувани. Након неколико вијекова трајања двовјерја, стари обреди су оденути у "хришћанско рухо", којих се и данас придржавамо.
Не постоје чврсти докази да Словени одувијек нису насељавали Балкан. Са Протословенима, у бронзано доба, у II миленијуму п.н.е. почиње сеоба словенских народа, који су говорили једним језиком, прасловенским.
Постоје теорије да су се Словени прво називали Срби. У документу који потиче из 850. године, налази се списак словенски племена, који су се налазили сјеверно од Дунава у коме се помињу Сервиани (Зериуани) и тај документ је старији за вијек од докумената који помињу досељавање Срба на Балкан. Име Срб се код Плинеја и Птоломеја налазе већ у I и II вијеку, која се односи на сарматску нарадност на данашњој ријеци Серба. Идентичност имена Лужичких Срба и балканских Словена спаја, упркост језичког и просторној удаљености.
Могуће је да нас Грци називају Спорима због три спојена сугласника у називу Срби, јер им је тешко изговорити.
Извори о словенској митологији се могу наћи у хроникама аутора других вјера и народним пјесмама, приповјеткама и обичајима, а затим и грчарија из средине V вијека пронађена код Бајине Баште у Србији, два вијека прије него што су Срби дошли наводно на Балкан. Највећи свјетски археолози презентовали су доказе да у источној Србији, у доба неолита, постојала је радионица за топљење и прераду бакра и то је најстарија радионица у цијелом свијету.
Обреди
У Велесевој књизи записано је да су се Словени боговима молили пет пута дневно и да су прије молитве прали руке и умивали се. Може бити да су у славу Водена то радили на ријекама. Исти обред је унесен и у Куран, па је могуће да га је Мухамед преузео из старе словенске религије. Грчко приповједање каже да су Словени били вјешти бродоградитељи и поморци. Ријеч мрежа је свим Словенима и данас иста.
Словенски календар
Година 2014. је заправо 7522. година од настанка свијета према календару који је од XVI вијека византијски, јер је коришћен код њих од X до XV вијека. Постоји могућност да је то уствари словенски календар, јер је православна црква га примјењивала у току средњег вијека. У Русији је употребљаван до XVIII вијека. У Србији, на Смедеревској тврђави је сазидана 6983. година, а писац Црноризац Храбар, с краја IX и почетком X, наводи да је Ћирило "словенска писма" начинио 6363. године. Датум библијског стварања свијета се временски подудара са настанском виначанској писма и културе.
Словенски језици
Словенски језици су имали још мање разлике него што имају данас. Најстарији словенски језик је протословенски или прасловенски и од њега су се развили сви језици. Он можда датира с краја III миленијума п.н.е., а у X и XI вијеку постојала је језичка блискост између удаљених словеснкох народа и од тада прераста у данашње словенске језике. Један од најстаријих европских књижевних језика је старословеснки. Настао је у IX вијеку, захваљујући Ћирилу и Методију, и трајао је до XII вијека, као што су трајали и српскословенски, рускословенски и црквенословеснки.
Многи историчари оспоравају словеснке споменике, јер прије него што су Ћирило и Медодије осмислил глагољицу, Словени нису имали писмо. Прасловеснки језик је имао три рода и седам падежа.
Трећи број је била двојина и односило се на двије ствари или два бића. Данас постоје само неколико облика ријечи двојине: очију, ушију, руку. Неки дловеснки језици имају и данас очувану ту двојину, а неки је немају.
Писмо
Прво словенско писмо је глагољица коју је створио Ћирило. Најраспрострањеније писмо је ћирилица и њиме данас пишу Руси, Украјинци, Бјелоруси, Срби, Македонци и Русини. Ћирилица је уз глагољицу, која се више не користи, најстарије, старословеснко књижевно писмо старословеснког језика.
Црноризац Храбри је у дјелу "Слово о Словенима" написао: "Пређе Словени не имађаху књига, него по цртама и резама читаху и гатаху." То значи да су Словени и прије IX вијека имали некакво писмо, и прије глагољице. Неки се позивају да је свети Јероним саставио глагољицу у IV вијеку; исти састављач, као Урлих и Етих, се спомиње неколико вијекова раније, и прије Ћирила, чак. Свети Јероним је највјероватније био Словен, тј. потицао је од илирских родитеља, иако је рођен почетком IV вијека, прије "насељавања" Словена на Балкан. Латински је нааучио тек касније, што значи да је нероманског поријекла.
Ћирилица је данас учи из БУКвара, а прво се учи АЗ-БУКа, а назива се у БУКвица. Оволико великих слова у овим ријечима се иначе не пише овако, да би се нагласило оно што је заборављено после Вукове реформе: слова глагољице и ћирилице названа су по принципу акрофоније, тј. слова се не читају својим алфабетним називима, него ријечима које свако слово означава, а почетна слова тих ријечи чини алфабет. Преводом ријечи "Аз, Буки, Вједи, Глагоље...", који означавају слова писама(А, Б, В, Г...) добија се митска порука:
"Творац (Ја), Бог (Свезнајући), види ријечи добре. Он јесте живо мноштво земаљског простора и зна како људи мисле. Наш Оче Небески Свемира, реци слово правог учења."
Ово подржава могућност да је глагољица старија од Ћирила и Методија, јер је немогуће да хришћански мисионари направе словни распоред који велича "паганског врховног бога".
Не постоји изворно српска ријеч која почиње са словом а, осим ријечи азбука, која је прије била буквица. Слово а је резервисано за Створитеља и све што је на а, од Бога је! Изузеци су позајмљенне српске ријечи из других језика. Црноризац Храбар наглашава да се прво слово изговара " са велики отвором уста", док сва остала са "малим отвором уста".
Негдје пише да је Ћирило 860. године на Криму, срео врсту словенског писма "на рош језику", којим су већ биле написане црквене књиге. Он се на то писмо и угледао кад се стварао ћирилицу, вјероватно глагољицу, а не на грчко писмо. Могуће је да су се Ћирило и његови сљедбеници бранили од оптужби да шире хришћанство на словенском језику, рекавши да се угледао на грчко писмо, јер то била јерес.
Ибин Фадлан, арапски изасланик, 922. године пише о обичајима многобожачких Руса и наводи да су саплеменици на дрвету писали име покојника, након обреног спаљивања. Којим ли су писмом пагани записивали имена умрлог ако је прво писмо написао хришћански просветитељ?! Њемачки хроничар Титмар, крајем X вијека говори о храму словенских божанстава у Радигосту (Радгошћу, Ретри) на чијим сликама богива је урезано њихово име.