Имена ор урока и табуисање
Словени су вјеровали да се опаке животиње или болести на неки начин „призивају“ изговарањем њихових правих имена, па су та имена била табуисана и, умјесто њих, кориштена су описна имена или имена од милоште. Познавањем правог имена човјека или божанства, може се стећи одређена моћ над њим, па се ова имена криву од странаца или непријатеља.
Назив медвед је добар примјер табуисања, јер је остатак од „безопасног“ имена медојњед, тј. онај који једе мед. О забрани изговарања опасних имена говори и послловица: „Ми о вуку, он на врата.“
Код Срба се не изговара ни име покојника. Постоји мистични страх и неповјерење према мртвацу, па добар дио погребних обичаја има за циљ да онемогући његов повратак: везују му се руке и ноге; облачи се у најбоље одијело, како се не би вратио по њега; сви присутни морају да врате по мало земље на гроб; са погреба се не враћа истим путем којим се дошло, како би се заварао траг… Дио ових церемонијала је избјегавање изговарања имена покојника, јер га то може дозвати, па се може вратити као вампир.
Опасне и зле ствраи не треба звати по имену, јер могу да дођу, што наглашава и народна пословица: „Не зови зло јер само може доћи.“ Зле ствари се еуфемистички називају другим, обично лијепим именима, како би се снага зла ублажила, или да би се успоставио пријатељски однос са њима. Куга је назвата кумом, чиме јој се нуди „божанско сродство“, а познато је да се кумство не одбија; вук је неимеоник, мрзвац је покојник или веселник итд.
Изговарање сопственог правог имена пред странцима предстваља озбиљан ризик, јер се тако другима даје моћ да магијски нашкоде неопрезном. Стога су многи Словени имали наадимке, обично даване према одређеним опасним животињама, који су служили да се право име сакрије. О томе говори сљедећи цитат: „Причају да вјештица не може наудити дјететеу ако му имена не зна; зато се у нашим крајевима многи зову надимцима до смрти.“
У свом Рјечнику, Вук Караџић је описао како српска дјеца у Херцеговини и Црној Гори, поред свог правог имена, добијају и једно споредно, и овај надимак сасвим потисне из употребе право име и начини га сувишним. Вук примјећује да ови надимци нису изведени од имена, него су сасвим различити од њега „од другога и често непознатога корјена“. Па ипак, право име се и даље једино вреднује, иако се не користи и ово је један од разлога зашто кум, који име даје и познаје, има посебну уогу у дјететеовом животу-он својим познавањем његовог правог имена има моћ да му нашкоди, али и обавезу да то име сачува од злонамјених.
Милан Ђ. Милићевић, крајем XIXвијека, у дјелу „Живот Срба сељака“ наводи како жена избјегава на јавном мјесту да свога мужа ословљава именом, већ га зове „мужу“, а у разговору са другима га назива „она мој“ или „он“. Обрнут принцип је мање заступљен, а Чајкановић сматра да је то зато што, према народном схватању, жена „има нечег демонског“; он наводи примјере д аса демонима комуницирају углавном само жене, врачаре, па је извјестан број жена, вјештице, обдарен натприродним моћима, а вјерује се да је жену створио ђаво. „Жена по својој природи има извјестан имунитет према акцијама демона; она је много више отпорна према уроцима“, а као доказ за ово, Чајкановић наводи, да се заштитне амајлије дају „мушкој дјеци редовно, а женској само по изузетку“. Такође је забиљежено десет пута више мушких него женских заштитних надимака. Вјеровало се да и богови и демони крију своје име, а људи који су под њиховом заштитом, такође га крију од странаца и непријатеља. Чест је мотив народних приповједака да демон губи своју моћ чим се сазна његово право, скривено име. Да би се добила моћ од каквог божанства, потребно је обратити му се његовим правим именом. Ово је битно, јер је то главни разлог зашто су кроз вијекове словенским боговима придодавана различита имена, а како су углавном странци били ти који су их биљежили, сасвим је могуће да су им Словени ова „лажна имена“ говорили намјерно, како би права остала непозната.
Назив медвед је добар примјер табуисања, јер је остатак од „безопасног“ имена медојњед, тј. онај који једе мед. О забрани изговарања опасних имена говори и послловица: „Ми о вуку, он на врата.“
Код Срба се не изговара ни име покојника. Постоји мистични страх и неповјерење према мртвацу, па добар дио погребних обичаја има за циљ да онемогући његов повратак: везују му се руке и ноге; облачи се у најбоље одијело, како се не би вратио по њега; сви присутни морају да врате по мало земље на гроб; са погреба се не враћа истим путем којим се дошло, како би се заварао траг… Дио ових церемонијала је избјегавање изговарања имена покојника, јер га то може дозвати, па се може вратити као вампир.
Опасне и зле ствраи не треба звати по имену, јер могу да дођу, што наглашава и народна пословица: „Не зови зло јер само може доћи.“ Зле ствари се еуфемистички називају другим, обично лијепим именима, како би се снага зла ублажила, или да би се успоставио пријатељски однос са њима. Куга је назвата кумом, чиме јој се нуди „божанско сродство“, а познато је да се кумство не одбија; вук је неимеоник, мрзвац је покојник или веселник итд.
Изговарање сопственог правог имена пред странцима предстваља озбиљан ризик, јер се тако другима даје моћ да магијски нашкоде неопрезном. Стога су многи Словени имали наадимке, обично даване према одређеним опасним животињама, који су служили да се право име сакрије. О томе говори сљедећи цитат: „Причају да вјештица не може наудити дјететеу ако му имена не зна; зато се у нашим крајевима многи зову надимцима до смрти.“
У свом Рјечнику, Вук Караџић је описао како српска дјеца у Херцеговини и Црној Гори, поред свог правог имена, добијају и једно споредно, и овај надимак сасвим потисне из употребе право име и начини га сувишним. Вук примјећује да ови надимци нису изведени од имена, него су сасвим различити од њега „од другога и често непознатога корјена“. Па ипак, право име се и даље једино вреднује, иако се не користи и ово је један од разлога зашто кум, који име даје и познаје, има посебну уогу у дјететеовом животу-он својим познавањем његовог правог имена има моћ да му нашкоди, али и обавезу да то име сачува од злонамјених.
Милан Ђ. Милићевић, крајем XIXвијека, у дјелу „Живот Срба сељака“ наводи како жена избјегава на јавном мјесту да свога мужа ословљава именом, већ га зове „мужу“, а у разговору са другима га назива „она мој“ или „он“. Обрнут принцип је мање заступљен, а Чајкановић сматра да је то зато што, према народном схватању, жена „има нечег демонског“; он наводи примјере д аса демонима комуницирају углавном само жене, врачаре, па је извјестан број жена, вјештице, обдарен натприродним моћима, а вјерује се да је жену створио ђаво. „Жена по својој природи има извјестан имунитет према акцијама демона; она је много више отпорна према уроцима“, а као доказ за ово, Чајкановић наводи, да се заштитне амајлије дају „мушкој дјеци редовно, а женској само по изузетку“. Такође је забиљежено десет пута више мушких него женских заштитних надимака. Вјеровало се да и богови и демони крију своје име, а људи који су под њиховом заштитом, такође га крију од странаца и непријатеља. Чест је мотив народних приповједака да демон губи своју моћ чим се сазна његово право, скривено име. Да би се добила моћ од каквог божанства, потребно је обратити му се његовим правим именом. Ово је битно, јер је то главни разлог зашто су кроз вијекове словенским боговима придодавана различита имена, а како су углавном странци били ти који су их биљежили, сасвим је могуће да су им Словени ова „лажна имена“ говорили намјерно, како би права остала непозната.