Триглав
Он је троглави бог ратник и Словени су га замишљали са три главе и са злазним повезима преко уста и очију, јер његове очи имају страшну моћ, а свештеници идола Триглава су вјеровали да не жели да види људске гријехе, јер им је наклоњен. На његовим киповима, нас ве три главе су прекривене очи. Главе Триглава представљају небо, земљу и подземни свијет.
Он је један од најмистериознијих богова словенског пантеона. Једна од могућности је да је Триглав симболично отјеловљење врховног бога, јер види све, и Сварогово небо и Перунов свијет, али и Црнобогов "онај свијет". То потврђује мишљење његових свештеника да Триглав влада трима краљевинама; небом, земљом и паклом, као да је он невидљиво и најчистије божаснтво које ријетко силази на земљу и крије се, јер неће да гледа људске "опачине". У Велесевој књизи пише: "Молимо се и клањамо првом Триглаву.",а затим наводе Сварога, који је зачетник божјег рода, па Перун и Световид. Постоји и могућност да је Триглав уствари заједнички назив за сва три бога, а не један бог.
Сви словеснки богови су скоро увијек ратници, па је чудно да Триглав нема додатну надлежност. Триглав би могао бити задужен за "три краљевине", тј. да је он једини бог који непосредно општи небеским Сварогом, а затим он, као посредник између врховног бога и осталих богова, саопштава осталим боговима шт врховни бог жели, а и Сварога саопштава о поштовању или непоштовању његових наредби. Тада би Триглав стварно био "онај који зна све" и логично је да се за предвиђања користи његов коњ, јер он путује на њему као божији гласник. Троглави цар Тројан, описиван у српској бајци, није обичан демон, већ би могао да буде Триглав, а он је описан и као ноћни коњаник. Троглави војвода Балачко би могао бити он, из српске пјесме Женидба Душанова. Ту је исто коњаник коме из једне главе бије "модар пламен", а из друге "хладан вјерат". Када из њега изађу "два вјетра", која симболизју везу са моћним боговима горњег и доњег свијета, лако га је убити, јер му је трећа глава везана са бестјелесним богом и нема посебних моћи.
Народна пјесма Женидба Душанова: "На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије, а и друге хладан вјетар дува; кад сва вјетра из главе изиђу, Балачка је ласно погубити."
О храмовима посвећеним Триглаву, говори се у биографији хришћанског бискупа Отона Бамбершког, из XI и XII вијека. Бискупов биограф и сапутник пише о храму у Штетину који је био украњен сликама животиња и људи, вјешто насликаним и изрезбареним, па се могло помислити да су живе. У Триглавовом храму се доносила десетина ратног плијена и зато се ту могло наћи оружја, златног и сребрног посуђа и остале драгоцјености. Кип је био смјештен у самом храму или на највишем од три околних брда и био је мањи од осталих богова. Остали кипови су били дивовских размјера, да их четири вола тешко могу помјерити. Али мали Триглавов кип је био од сувог злата и сребра, са три главе чија коса на тјемену пламти, а очи и уста су прекривени златним повезом. Бискуп Отон је порушио светилиште Триглава приликом покрштавања Штетина, одвалио све три главе са статуе које је послао папи у Рим.
У тој биографији се описује како су свештеници Триглава прорицали шта ће бити. Постојао је коњ који је био посвећиван богу и о њему је бринуо један од свештеника. Један жрец је и после покрштавања, оставши вјеран старој вјери, чувао је тог коња. Када би се преузимао неки поход, полагало се деет нових копаља на земљу и свако је било удаљено једно од другог за дужину лакта. Затим би свештеник три пута превео разузданог и оседланог коња преко копаља у оба смјера. Уколико коњ не дотакне ни јадно копље док прелази преко њих, преузима би се поход, а у супротном не би. Други извор говори да су копља била обиљежена бијелим и црним пругама и уколико би коњ дотакао црно копље, не би се крећало у поход, је је то означавало лош знак. У другој биографији је описивано седло коња од сребра и злата, које је чувано у храму поред идола Триглава, а свештеници су тврдили да бог ноћу зајаше коња да протјера зле духове од земље.
Планински врхови, гдје су смјештени храмови у Триглавову част, названи су по њему.
Он је један од најмистериознијих богова словенског пантеона. Једна од могућности је да је Триглав симболично отјеловљење врховног бога, јер види све, и Сварогово небо и Перунов свијет, али и Црнобогов "онај свијет". То потврђује мишљење његових свештеника да Триглав влада трима краљевинама; небом, земљом и паклом, као да је он невидљиво и најчистије божаснтво које ријетко силази на земљу и крије се, јер неће да гледа људске "опачине". У Велесевој књизи пише: "Молимо се и клањамо првом Триглаву.",а затим наводе Сварога, који је зачетник божјег рода, па Перун и Световид. Постоји и могућност да је Триглав уствари заједнички назив за сва три бога, а не један бог.
Сви словеснки богови су скоро увијек ратници, па је чудно да Триглав нема додатну надлежност. Триглав би могао бити задужен за "три краљевине", тј. да је он једини бог који непосредно општи небеским Сварогом, а затим он, као посредник између врховног бога и осталих богова, саопштава осталим боговима шт врховни бог жели, а и Сварога саопштава о поштовању или непоштовању његових наредби. Тада би Триглав стварно био "онај који зна све" и логично је да се за предвиђања користи његов коњ, јер он путује на њему као божији гласник. Троглави цар Тројан, описиван у српској бајци, није обичан демон, већ би могао да буде Триглав, а он је описан и као ноћни коњаник. Троглави војвода Балачко би могао бити он, из српске пјесме Женидба Душанова. Ту је исто коњаник коме из једне главе бије "модар пламен", а из друге "хладан вјерат". Када из њега изађу "два вјетра", која симболизју везу са моћним боговима горњег и доњег свијета, лако га је убити, јер му је трећа глава везана са бестјелесним богом и нема посебних моћи.
Народна пјесма Женидба Душанова: "На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије, а и друге хладан вјетар дува; кад сва вјетра из главе изиђу, Балачка је ласно погубити."
О храмовима посвећеним Триглаву, говори се у биографији хришћанског бискупа Отона Бамбершког, из XI и XII вијека. Бискупов биограф и сапутник пише о храму у Штетину који је био украњен сликама животиња и људи, вјешто насликаним и изрезбареним, па се могло помислити да су живе. У Триглавовом храму се доносила десетина ратног плијена и зато се ту могло наћи оружја, златног и сребрног посуђа и остале драгоцјености. Кип је био смјештен у самом храму или на највишем од три околних брда и био је мањи од осталих богова. Остали кипови су били дивовских размјера, да их четири вола тешко могу помјерити. Али мали Триглавов кип је био од сувог злата и сребра, са три главе чија коса на тјемену пламти, а очи и уста су прекривени златним повезом. Бискуп Отон је порушио светилиште Триглава приликом покрштавања Штетина, одвалио све три главе са статуе које је послао папи у Рим.
У тој биографији се описује како су свештеници Триглава прорицали шта ће бити. Постојао је коњ који је био посвећиван богу и о њему је бринуо један од свештеника. Један жрец је и после покрштавања, оставши вјеран старој вјери, чувао је тог коња. Када би се преузимао неки поход, полагало се деет нових копаља на земљу и свако је било удаљено једно од другог за дужину лакта. Затим би свештеник три пута превео разузданог и оседланог коња преко копаља у оба смјера. Уколико коњ не дотакне ни јадно копље док прелази преко њих, преузима би се поход, а у супротном не би. Други извор говори да су копља била обиљежена бијелим и црним пругама и уколико би коњ дотакао црно копље, не би се крећало у поход, је је то означавало лош знак. У другој биографији је описивано седло коња од сребра и злата, које је чувано у храму поред идола Триглава, а свештеници су тврдили да бог ноћу зајаше коња да протјера зле духове од земље.
Планински врхови, гдје су смјештени храмови у Триглавову част, названи су по њему.