Див
Дивови су налик људима, али су огромни. „Тијела за пет саде најбољијех људи!“ Прича, из које се може сазнати више о њиховој љености, каже да могу порасти толико да се на крају претворе у планину.
Дивља је дријевна правословенска ријеч; диво код Словена значи „чудо“, што ова митолошка вича свакако јесу. Ријеч дивљи је од давнина означавала ствари које припадају дивовима. Отуда дивље воћке и дивље животиње, па чак и сам термин дивљина која је имавина не људи, већ дивова и коју дивови штите. Не зна се њихово тачно поријекло, иако се зна да су у далеком сродству са људима. Постоје приче о остацима некаквих дивских гробаља уз многа села, гдје су накада наводно живјели дивови, које у неким записима називају и „пређашњи људи“. Када се за некога каже „старога је кова“, мисли се д је снажан и здрав „као људи пређашњи што су били“, како је то записао Вук Караџић.
Народна бајка Дивљан: „… Угледају огањ далеко у једној пећини. Примакну се они близу и назову: „Добар вече, има ли ко тамо?“ Кад ли шта виде? Ни људи ни кога другог, до једној дивљег чоека с једнијем оком наврх главе. Запитају га: „Хоћеш ли нас пустити у кућу?“ Он им одговара да хоће. Али на врата од пећине бијаше приваљена велика плоча, коју сто људи не би могло помаћи. Дивљан устане, дигне плочу, пусти их унутар, па опет плочу на врата привали; потакне им велики огањ и сједну гријати се. Пошто се мало разгрију, почне их дивљан пипати иза врата, да види који је петљи да га закоље и испече, и напипе попа претљега, спопане га и убије, наврти на ражањ и метне врај њега огња да се пече. Кад ђак то види, досјети се и своме јаду, али утећи из пећине није могао никакао…“
Они су примитивни изнаници; нерадници су, па све што им треба отимају од људи, захваљујући својој великој снази. Живе у групама, често и прилично великом, у планинским пећинама на чије улазе стављају огромне камене плоче. Њихово оружје је прије свега камење, понекада топузи, а неријетко и саме голе песнице. Генерално се сматрају примитивима и, у складу са тим, обично су запуштени и грубе спољашњости. Понекад су замишљени и са једним оком на глави. Вјерује се да су глупи, па их је могуће преварити и на тај начин се спасти од њих. Претпоставља се да су дивови оргинслни јунаци српских народних проповједака гдје је ђаво приказан као глуп и лаковјеран, па га човјек лако превари; у њима ђаво има дивовску снагу, предузима за човјека неизводљиве радове, самостално подиже грађевим и слично.
Понекад се дивови спомињу и као посједници одређених магичних предмета, попут чизама за брзо путовање, којима „у један корак хватају сахат пута“, или чаробног штапа који могу да измјене свој или туђи облик, што је позната карактеристика вила.
Због своје велике прождрљивости, која има везе и са њиховом величином, дивови не оклијевају да се хране и људским месом. Срећом, пошто су прилично глупи, човјек се може лако сакрити од њих или домишљатошћу спасти сопствени живот. Ипак, не треба све дивове сматрати непријатељима људи.
Српска народна приповјетка Баш Челик: „…Он се пење па онда рече њима: „Ја не знам што ћу, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.“ Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град, а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див падне у град унутра, онда он рече_ „Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим.“ Они не знајући шта је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град.“
Према неким словенским причама, див, диво, или дивљи човјек није биће опако, него увијек спремно да помогне човјеку. Ова предусретљивост посебно се истиче ако човјек дива лијепо дочека и угости, нахрани га и напоји вином, што и није тако лако извести због њиховог огромног апетита. У обрнутим ситуацијама, див људе који сврате у његов дом приликом путовања такође позива на вечеру, али углавном ону на којој су сами гости главно јело.
Често се дивови помињу и као љубавници који на силу отимају и одводе дјевојке, којима се након тога обично губи сваки траг.
Занимљиви су и називи самодиве (које понекад мијешају са вилама) и самодиви у Бугаркој, који се односи на дивље жене и мушкарце који усамљени живе по шумама и пећинама. Слично вјеровање постоји код Чеха и Пољака.
Дивља је дријевна правословенска ријеч; диво код Словена значи „чудо“, што ова митолошка вича свакако јесу. Ријеч дивљи је од давнина означавала ствари које припадају дивовима. Отуда дивље воћке и дивље животиње, па чак и сам термин дивљина која је имавина не људи, већ дивова и коју дивови штите. Не зна се њихово тачно поријекло, иако се зна да су у далеком сродству са људима. Постоје приче о остацима некаквих дивских гробаља уз многа села, гдје су накада наводно живјели дивови, које у неким записима називају и „пређашњи људи“. Када се за некога каже „старога је кова“, мисли се д је снажан и здрав „као људи пређашњи што су били“, како је то записао Вук Караџић.
Народна бајка Дивљан: „… Угледају огањ далеко у једној пећини. Примакну се они близу и назову: „Добар вече, има ли ко тамо?“ Кад ли шта виде? Ни људи ни кога другог, до једној дивљег чоека с једнијем оком наврх главе. Запитају га: „Хоћеш ли нас пустити у кућу?“ Он им одговара да хоће. Али на врата од пећине бијаше приваљена велика плоча, коју сто људи не би могло помаћи. Дивљан устане, дигне плочу, пусти их унутар, па опет плочу на врата привали; потакне им велики огањ и сједну гријати се. Пошто се мало разгрију, почне их дивљан пипати иза врата, да види који је петљи да га закоље и испече, и напипе попа претљега, спопане га и убије, наврти на ражањ и метне врај њега огња да се пече. Кад ђак то види, досјети се и своме јаду, али утећи из пећине није могао никакао…“
Они су примитивни изнаници; нерадници су, па све што им треба отимају од људи, захваљујући својој великој снази. Живе у групама, често и прилично великом, у планинским пећинама на чије улазе стављају огромне камене плоче. Њихово оружје је прије свега камење, понекада топузи, а неријетко и саме голе песнице. Генерално се сматрају примитивима и, у складу са тим, обично су запуштени и грубе спољашњости. Понекад су замишљени и са једним оком на глави. Вјерује се да су глупи, па их је могуће преварити и на тај начин се спасти од њих. Претпоставља се да су дивови оргинслни јунаци српских народних проповједака гдје је ђаво приказан као глуп и лаковјеран, па га човјек лако превари; у њима ђаво има дивовску снагу, предузима за човјека неизводљиве радове, самостално подиже грађевим и слично.
Понекад се дивови спомињу и као посједници одређених магичних предмета, попут чизама за брзо путовање, којима „у један корак хватају сахат пута“, или чаробног штапа који могу да измјене свој или туђи облик, што је позната карактеристика вила.
Због своје велике прождрљивости, која има везе и са њиховом величином, дивови не оклијевају да се хране и људским месом. Срећом, пошто су прилично глупи, човјек се може лако сакрити од њих или домишљатошћу спасти сопствени живот. Ипак, не треба све дивове сматрати непријатељима људи.
Српска народна приповјетка Баш Челик: „…Он се пење па онда рече њима: „Ја не знам што ћу, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.“ Један се од дивова испење, увати за врх од јеле и претури је у град, а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсјече главу, а див падне у град унутра, онда он рече_ „Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим.“ Они не знајући шта је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њи све по врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град.“
Према неким словенским причама, див, диво, или дивљи човјек није биће опако, него увијек спремно да помогне човјеку. Ова предусретљивост посебно се истиче ако човјек дива лијепо дочека и угости, нахрани га и напоји вином, што и није тако лако извести због њиховог огромног апетита. У обрнутим ситуацијама, див људе који сврате у његов дом приликом путовања такође позива на вечеру, али углавном ону на којој су сами гости главно јело.
Често се дивови помињу и као љубавници који на силу отимају и одводе дјевојке, којима се након тога обично губи сваки траг.
Занимљиви су и називи самодиве (које понекад мијешају са вилама) и самодиви у Бугаркој, који се односи на дивље жене и мушкарце који усамљени живе по шумама и пећинама. Слично вјеровање постоји код Чеха и Пољака.