Мокоша
Она је заштитница жена и женских послова, нарочито предења. Управиљељица је дјевојачким судбинама и богиња плодности. Замишљана је са великом главом и дугим рукама. Обилазила је куће и надгледала преље, награђивајући вриједне, а кажњавајући лијене. Неки су вјеровали да је она зло божанство и њен кип је изгледао као страшна наказа саствљена од различитих животиња. Према овоме, она означава муке и невоље, ружна и гадна, симболизује људске страсти. Зове се још Мокош, Мокуша и Мокша.
Народна пјесма гласи:
"И молила за све земно,
за све земно и под земљом."
Морана је зла, Весна је добра, а Мокоша је у средини. Трећа велика богиња словеснког пантеона се најзначајније и најчешће помиње, али је најмање јасна. 980. године кнез Владимир је поставио њен идол у Кијеву, међу симболима Перуна и других богова. Помињана је у свим текстовима који су били написани од XI до XIV вијека. Ипак, о њој се јако мало зна.
Занимљиво надођење словеначког историчара Јосипа Мала спаја обје представе ове богиње: "У словеначким приповјеткама сачувала се као моћна чаробница Мокошка... Она је била људима наклоњена; кадкада им је у злу помагала. Посебно је радо односила дјецу, нарочито ону коју су веома лоше одгајали." Јосип наводи рукопис Светог Саве, препису из XVI вијека, која гласи: "Ако си чинила с бабама богомрски блуд, ако си се молила вилама или Роду и Ружаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част пила и јела: да држиш пост у поклоњењу три године." Овај одломак говори о томе колико су жене поштовале Мокошу. Руски извор из XIV вијека говори о томе да многе цркве жале на постојање "двовјерства код хришћана који приређују идолима гозбу и у потаји чине част вилама и Мокоши, а посебно то чине све жене, готово без изузетка." То значи да су њен култ одржавале жене, прво јавно, а затим у тајности. Недостатак података о Мокоши може се баш тиме објеснити; жене су биле окренуте према њој, а историју и хронику пишу мушкарци.
Народна пјесма гласи:
"И молила за све земно,
за све земно и под земљом."
Морана је зла, Весна је добра, а Мокоша је у средини. Трећа велика богиња словеснког пантеона се најзначајније и најчешће помиње, али је најмање јасна. 980. године кнез Владимир је поставио њен идол у Кијеву, међу симболима Перуна и других богова. Помињана је у свим текстовима који су били написани од XI до XIV вијека. Ипак, о њој се јако мало зна.
Занимљиво надођење словеначког историчара Јосипа Мала спаја обје представе ове богиње: "У словеначким приповјеткама сачувала се као моћна чаробница Мокошка... Она је била људима наклоњена; кадкада им је у злу помагала. Посебно је радо односила дјецу, нарочито ону коју су веома лоше одгајали." Јосип наводи рукопис Светог Саве, препису из XVI вијека, која гласи: "Ако си чинила с бабама богомрски блуд, ако си се молила вилама или Роду и Ружаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част пила и јела: да држиш пост у поклоњењу три године." Овај одломак говори о томе колико су жене поштовале Мокошу. Руски извор из XIV вијека говори о томе да многе цркве жале на постојање "двовјерства код хришћана који приређују идолима гозбу и у потаји чине част вилама и Мокоши, а посебно то чине све жене, готово без изузетка." То значи да су њен култ одржавале жене, прво јавно, а затим у тајности. Недостатак података о Мокоши може се баш тиме објеснити; жене су биле окренуте према њој, а историју и хронику пишу мушкарци.