Вилењаци
Према предању, вилењаци су дјеца смртних људи и бесмртних вила. Зато они имају дуговјечност, љубав према слободи, дрскост и извјесна натприродна својства или снагу. Пошто људски морал у очима вила нема никакву вриједност, често су спремне да из сопственог хира ступе у краткотрајне и површне односе са људима и зато се вилењаци често рађају.
Вилењаци су физички сличнији људима, јер су и сами полуљуди. Често своју младост проводе међу људима, јер им тада сасвим наликују, иако су та дјеца љепша и храбрија од својих вршњака. Понекад их одњегују виле у дивљини: „Не пиј злато одовуд водице, ове вила чедо окупала.“
Тешко се уклапају у живот смртника и почињу брзо да осјећају тјескобу због тога и тада одлазе да живе међу вилама и другим вилењацима. Пјесма у којој вила прави град између дрвећа свакако је пјесма о изградњи једне праве вилењачке насеобине, без обзира на то да ли је дижу вилењаци или вила као дом за своју дјецу. Ове насеобине добро су скривене у шуми, толико непримјетне да ће обичан човјек проћи поред њих не примјетивши. Вилењаци живе у складу са природом и посвећени су њеном очувању, јер су потомци вила, демона природе и облаче се у зелено да би се што мање разликовали од природне околине.
Имају изванредно памћење и бистрину. Стичу тешко пријатеље, али и непријатеље, али их још теже заборављају. Као и виле, и вилењаци имају диван глас и имају диван глас. Знају многе пјесме и у пјевању проводе велики дио свог живота, који траје по стотинама година. Добродушни су и вјерује се да сусрет с њима доноси срећу, као и дјетелина са четири листа. У њиховом каснијем животном добу није их лако срести, а ни пронаћи дјетелину са четири листа.
Народна пјесма:
„Град градила пребијела вила
Ни на небо ни на земљу црну,
Но од јеле до зелене јеле.“
Вилењаци насљеђују од вила неке њихове моћи, па често постају јунаци. Служе се луком и стријелом, као и виле, и веома су прецизни у гађању. Међутим, насљеђују и неке негативне особине, као што су заљубљеност у сопствену љепоту, охолост, осветољубљивост и безобзирност у остваривању својих жеља. Имају моћ да људску дјевојку коју воле „преведу“ у свој свијет, па чак и да је окамене да не би старила и да би је имали вјечно за себе.
Вилењаци су физички сличнији људима, јер су и сами полуљуди. Често своју младост проводе међу људима, јер им тада сасвим наликују, иако су та дјеца љепша и храбрија од својих вршњака. Понекад их одњегују виле у дивљини: „Не пиј злато одовуд водице, ове вила чедо окупала.“
Тешко се уклапају у живот смртника и почињу брзо да осјећају тјескобу због тога и тада одлазе да живе међу вилама и другим вилењацима. Пјесма у којој вила прави град између дрвећа свакако је пјесма о изградњи једне праве вилењачке насеобине, без обзира на то да ли је дижу вилењаци или вила као дом за своју дјецу. Ове насеобине добро су скривене у шуми, толико непримјетне да ће обичан човјек проћи поред њих не примјетивши. Вилењаци живе у складу са природом и посвећени су њеном очувању, јер су потомци вила, демона природе и облаче се у зелено да би се што мање разликовали од природне околине.
Имају изванредно памћење и бистрину. Стичу тешко пријатеље, али и непријатеље, али их још теже заборављају. Као и виле, и вилењаци имају диван глас и имају диван глас. Знају многе пјесме и у пјевању проводе велики дио свог живота, који траје по стотинама година. Добродушни су и вјерује се да сусрет с њима доноси срећу, као и дјетелина са четири листа. У њиховом каснијем животном добу није их лако срести, а ни пронаћи дјетелину са четири листа.
Народна пјесма:
„Град градила пребијела вила
Ни на небо ни на земљу црну,
Но од јеле до зелене јеле.“
Вилењаци насљеђују од вила неке њихове моћи, па често постају јунаци. Служе се луком и стријелом, као и виле, и веома су прецизни у гађању. Међутим, насљеђују и неке негативне особине, као што су заљубљеност у сопствену љепоту, охолост, осветољубљивост и безобзирност у остваривању својих жеља. Имају моћ да људску дјевојку коју воле „преведу“ у свој свијет, па чак и да је окамене да не би старила и да би је имали вјечно за себе.