Вампир
Филм "Лептирица"
То је митолошко биће које је прихваћено међу свим народима и преузето је из словенске митологије. Посебно на Балкану и Украјини, он се сматра духом умрлог или лешом који је оживио захваљујући злом духу или ђаволу. Значи, то је покојник чија душа је заробљена у умрлом тијелу и не може да оде на онај свијет. Други називи за вампира су лампир и упир.
Обичај је да се мртац никада не оставља сам и у мраку, јер га не смије прескочити мачка или пас и не смије га прелетјети птица или шишми, иначе би постао вампир. Ово се може десити и ако на умрлог падне нечија сјенка или ако неки човјек пређе или прескочи преко гроба покојника у првих четрдесет дана. Ако би се то десило, мртвац би након неког времена, у глуво доба ноћи, изашао из гроба, давио би људе по кућама и пио би им крв. Тада се земља на његовом гробу распукне, па кроз ту пукотину вампир излази напоље, усљед своје моћи.
Грешници, разбојници и зли људи постају најчешће вампири, јер какви су били за животта, такви остају и у свом „другом животу“. Ово је прастаро вјеровање, судећи по старим некрополама гдје су гробови неки укопована дубље од већине гробова или је покојник стављан потрбушке, лицем ка земљи. Такође има гробова који су затрпавани гомилом камења и вјерује се да су у тим гробовима били злочонци, јер се за њих претпостављало да би се могли лакше повампирити. И даље се вјерује да ће непоштени, па чак и незадовољни људи или људи који су умрли насилном смрћу, прије се повампирити од осталих.
Обичај „давања четрдесет дана“ се и даље сачуван и то означава завршетак периода у коме се покојник може повампирити. После тих четрдесет дана, ако није до тад се човјек повампирио, неће никад, јер је душа која лута му, отишла. У критичном периоду од четрдесет дана, вампир се може приказати у облику сјенке или невидљив, али и у облику животиње која је прескочила његово мртво тијело прије или послије погреба. Након тога, сиса крв људима и животињама. Живи на гробљу и увијек му се враћа након што се зачују први пијетлови. Уколико у тих чеетрдесет дана не буде упокојен, захваљујући попијеној крви током ноћи, може да стекне велику снагу и не мора се дуго враћати у гроб. Онда га је могуће срести на раскршћима, воденицама и у кућама његових најближих, гдје се најдуже задржава.
Обично су вампири мушкарци, средовјечних година. Имају оштре очњакее и дуге нокте, јер им зуби, коса и нокти наставе да расту послије смрти. Неки вјерују да немају кости, испуњени су само крвљу, са исколаченим очима и руменом кожом. Људи се плаше њихових натприродних особина: снажији су од човјека, крећу се великом брзином, претварају се у разне животиње, прелазе преко свих препрека „осим преко воде и преко трња“. Не одваја се од свог мрттвачког покрова са којим се сахрањен, поготово првих четрдесет дана. Ако му покров бива одузет, губи своје моћи и не може повриједити никога, али се не може ни вратити у свој гроб. Пси, коњи и волови осјећају близину вампира и тада се врло узнемире. У словенској митологији не постоје упоришта да угризом вампира човјек постаје вампир.
Обичај је да се мртац никада не оставља сам и у мраку, јер га не смије прескочити мачка или пас и не смије га прелетјети птица или шишми, иначе би постао вампир. Ово се може десити и ако на умрлог падне нечија сјенка или ако неки човјек пређе или прескочи преко гроба покојника у првих четрдесет дана. Ако би се то десило, мртвац би након неког времена, у глуво доба ноћи, изашао из гроба, давио би људе по кућама и пио би им крв. Тада се земља на његовом гробу распукне, па кроз ту пукотину вампир излази напоље, усљед своје моћи.
Грешници, разбојници и зли људи постају најчешће вампири, јер какви су били за животта, такви остају и у свом „другом животу“. Ово је прастаро вјеровање, судећи по старим некрополама гдје су гробови неки укопована дубље од већине гробова или је покојник стављан потрбушке, лицем ка земљи. Такође има гробова који су затрпавани гомилом камења и вјерује се да су у тим гробовима били злочонци, јер се за њих претпостављало да би се могли лакше повампирити. И даље се вјерује да ће непоштени, па чак и незадовољни људи или људи који су умрли насилном смрћу, прије се повампирити од осталих.
Обичај „давања четрдесет дана“ се и даље сачуван и то означава завршетак периода у коме се покојник може повампирити. После тих четрдесет дана, ако није до тад се човјек повампирио, неће никад, јер је душа која лута му, отишла. У критичном периоду од четрдесет дана, вампир се може приказати у облику сјенке или невидљив, али и у облику животиње која је прескочила његово мртво тијело прије или послије погреба. Након тога, сиса крв људима и животињама. Живи на гробљу и увијек му се враћа након што се зачују први пијетлови. Уколико у тих чеетрдесет дана не буде упокојен, захваљујући попијеној крви током ноћи, може да стекне велику снагу и не мора се дуго враћати у гроб. Онда га је могуће срести на раскршћима, воденицама и у кућама његових најближих, гдје се најдуже задржава.
Обично су вампири мушкарци, средовјечних година. Имају оштре очњакее и дуге нокте, јер им зуби, коса и нокти наставе да расту послије смрти. Неки вјерују да немају кости, испуњени су само крвљу, са исколаченим очима и руменом кожом. Људи се плаше њихових натприродних особина: снажији су од човјека, крећу се великом брзином, претварају се у разне животиње, прелазе преко свих препрека „осим преко воде и преко трња“. Не одваја се од свог мрттвачког покрова са којим се сахрањен, поготово првих четрдесет дана. Ако му покров бива одузет, губи своје моћи и не може повриједити никога, али се не може ни вратити у свој гроб. Пси, коњи и волови осјећају близину вампира и тада се врло узнемире. У словенској митологији не постоје упоришта да угризом вампира човјек постаје вампир.