Храст
Од храстовог дрвета су израђени многи идоли, а с њиме се ложи и света ватра.
Хелмолдов навод говори о шуми, између најстаријих стабала, бијеху храстови посвећени богу балтичке словеснке земље, највјероватније Перуну, ограђени шумском оградом кроз коју се улазило на двоја врата: "Ово место је главно светилиште где сви долазе ради суђења и спорова, али је улазак дозвољен само свештеницима и онима који желе да принесу жртву. Онима којима прети опасност од смрти ту налазе уточиште, јер Словени толико поштују ове своје светиње да ту не проливају чак ни напријатељску крв."
Помињу се у кипови исклесани од камена или изрезани од дрвета, којих се "видјело свагдје под старим храстовима". Истинитост овог исказа потврђује фигура храстовине у облику нагог мушарца, која је пронађена у близини Неурупина, у данашњој Њемачкој, која потиче из друге половине VI вијека. Црквена уредба Петра Великог, у Русији из 1721. године наводи обичај који би требао да се искорјени, а то је да се људи моле Богу под храстом, чије гранчице свештеник дијели после вјерницима.
Позната је легенда која каже да у шупљини дебла старог хаста је скривено оно што највише желимо. Прву записану верзију ове легенде дао је у XII вијеку калуђер Ебо, који наводи златни Триглавов идол, након што је Отон разорио словеснке храмове, скривен у "рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета", тако да се ова светиња "није могла ни видјети ни дотаћи". Ово вјеровање је прерасло у легенду да се у најстаријим храстовима крију велика блага.
Луј Леже, аутор прве књиге о словеснској митологији, закључио је да је "храст дрво које је посвећено Перуну" и та тврдња никада није била побијена. Поједини храстови, који се код Срба називају записи, били су "народни храмови", вјерска мјеста која су служила умјесто храмова. Храста је табуисано дрво: "Не ваља сјећии дрво "запис", пети се на њ', нити гране његово горјети, ма и саме пале, јер ћеш умријети-светиња је то и не треба је ништити."
БАДЊАК У БОЖИЋНИМ ОБИЧАЈИМА
Божићни ритуал, ложење бадњака, тј. младог храстовог дрвета, симболичнки је лунарн и соларни спој. Прије изласка Сунца се припрема бадњак, сијече се у шуми, а употребљава се послије заласка Сунца, тј. уноси се у кућу и ставља на огањ. Чајкановића је ово навело да је овај обичај у вези са хтонским и лунарним, јер се Дајбог сматра митским прапретком Срба и Руса. Остали истраживачи доводе бадњак у вези са Сунцем, његово ритуално спаљивање "буди" Сунце и ојачава га. Бадњаком се рукује у ноћним часовима да "младо Сунце" не би видјело "старо Сунце". Ригорозна правила за руковање овим "култним предметом", потрвђује се ригорозним правилима за руковањем овим предметом.
Дајбог се везује за Сунце и огањ и сиболизује се "Сунце у малом", а лунарно се огледа у хромости, која након Божића пролази и преовладава Дајбоговс соларна симболика. Славе су код Срба хтоничан породични празник, када се сматра да су породични преци присутни на гозби и којима се одаје почаст, док је Божић општи празник, посвећен божанству Сунца, коме се "помаже" да се поново роди, јер се ритуалним ложењем бадњака враћа његова снага.
Термин Бадње вече, за вече уочи Божића, вјероватно је постао од глагола бдјети, о чему говори и ритуални обичај, који је записао Милићевић, да током Бадње вечери један од укућана треба да јебудан цијеле ноћи- "да пази да се ватра не угаси".
Хелмолдов навод говори о шуми, између најстаријих стабала, бијеху храстови посвећени богу балтичке словеснке земље, највјероватније Перуну, ограђени шумском оградом кроз коју се улазило на двоја врата: "Ово место је главно светилиште где сви долазе ради суђења и спорова, али је улазак дозвољен само свештеницима и онима који желе да принесу жртву. Онима којима прети опасност од смрти ту налазе уточиште, јер Словени толико поштују ове своје светиње да ту не проливају чак ни напријатељску крв."
Помињу се у кипови исклесани од камена или изрезани од дрвета, којих се "видјело свагдје под старим храстовима". Истинитост овог исказа потврђује фигура храстовине у облику нагог мушарца, која је пронађена у близини Неурупина, у данашњој Њемачкој, која потиче из друге половине VI вијека. Црквена уредба Петра Великог, у Русији из 1721. године наводи обичај који би требао да се искорјени, а то је да се људи моле Богу под храстом, чије гранчице свештеник дијели после вјерницима.
Позната је легенда која каже да у шупљини дебла старог хаста је скривено оно што највише желимо. Прву записану верзију ове легенде дао је у XII вијеку калуђер Ебо, који наводи златни Триглавов идол, након што је Отон разорио словеснке храмове, скривен у "рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета", тако да се ова светиња "није могла ни видјети ни дотаћи". Ово вјеровање је прерасло у легенду да се у најстаријим храстовима крију велика блага.
Луј Леже, аутор прве књиге о словеснској митологији, закључио је да је "храст дрво које је посвећено Перуну" и та тврдња никада није била побијена. Поједини храстови, који се код Срба називају записи, били су "народни храмови", вјерска мјеста која су служила умјесто храмова. Храста је табуисано дрво: "Не ваља сјећии дрво "запис", пети се на њ', нити гране његово горјети, ма и саме пале, јер ћеш умријети-светиња је то и не треба је ништити."
БАДЊАК У БОЖИЋНИМ ОБИЧАЈИМА
Божићни ритуал, ложење бадњака, тј. младог храстовог дрвета, симболичнки је лунарн и соларни спој. Прије изласка Сунца се припрема бадњак, сијече се у шуми, а употребљава се послије заласка Сунца, тј. уноси се у кућу и ставља на огањ. Чајкановића је ово навело да је овај обичај у вези са хтонским и лунарним, јер се Дајбог сматра митским прапретком Срба и Руса. Остали истраживачи доводе бадњак у вези са Сунцем, његово ритуално спаљивање "буди" Сунце и ојачава га. Бадњаком се рукује у ноћним часовима да "младо Сунце" не би видјело "старо Сунце". Ригорозна правила за руковање овим "култним предметом", потрвђује се ригорозним правилима за руковањем овим предметом.
Дајбог се везује за Сунце и огањ и сиболизује се "Сунце у малом", а лунарно се огледа у хромости, која након Божића пролази и преовладава Дајбоговс соларна симболика. Славе су код Срба хтоничан породични празник, када се сматра да су породични преци присутни на гозби и којима се одаје почаст, док је Божић општи празник, посвећен божанству Сунца, коме се "помаже" да се поново роди, јер се ритуалним ложењем бадњака враћа његова снага.
Термин Бадње вече, за вече уочи Божића, вјероватно је постао од глагола бдјети, о чему говори и ритуални обичај, који је записао Милићевић, да током Бадње вечери један од укућана треба да јебудан цијеле ноћи- "да пази да се ватра не угаси".