Поријекло змаја
За змаја је нарочито карактеристична ватра коју избацује на уста и која се одбија од његовог тијела. Народна пјесма каже: „У змајево коло под пазухом, из уста му модар пламен бије.“ Чак и метеора, звезде падалице, Словени од вајкада сматрају проласком огњеног змаја иза која остаје ватрени траг. Када лети, са њега отпадају варнице, у облику крљушти, које се називају змајеве отресотине и имају одређена магична својства. Због своје огњевите природе, змај може бити опасан када слети на суво, јер тако пун ватре може лако изазвати пожар. Змајева нераскидива веза са огњем, али и са човјеком и огњиштем, може се препознати и у древној српској загонетки: „Усред куће змајево гнијездо“, на коју је одговор- „огњиште“.
Епска народна пјесма:
„Ха, ну води, моја мила мајко!
Да ти видиш чудо неглејано:
Није ово змија краосица,
Но је ово огњанити змају,
На њега су до три обиљежа:
Вуче шапа и орлује панџа,
Из зубах му живи огањ скаче;
Диван ли је, јад га задесио!
И мене је ноћас говорио,
Да ће сутра летећ' под облаке,
За годину дома доћи неће.“
Змајеви имају и моћ преображавања; отјелотворење змија могу бити и такозване змајевите животиње или лијепи момци, о чему пјевају и народне пјесме: „Кад то виђе змајовит јуначе, разви крила кано горска вила…“ Вук Караџић у „Српском ријечнику“ из 1818. године такође пише да се за змаја „мисли да је као огњевити јунак од кога у лећењу огањ одскаче и свијетли“. Уз мишљење да су „народи који су знали за сунчевог (доброг) змаја увијек културнији од народа који га нису познавали“, понеки митолози сматрају да је највиши људски облик змаја баш епски јунак у људском обличју, али са неким посебним обиљежјима који га разликују од обичног човјека.
Епска народна пјесма:
„Ха, ну води, моја мила мајко!
Да ти видиш чудо неглејано:
Није ово змија краосица,
Но је ово огњанити змају,
На њега су до три обиљежа:
Вуче шапа и орлује панџа,
Из зубах му живи огањ скаче;
Диван ли је, јад га задесио!
И мене је ноћас говорио,
Да ће сутра летећ' под облаке,
За годину дома доћи неће.“
Змајеви имају и моћ преображавања; отјелотворење змија могу бити и такозване змајевите животиње или лијепи момци, о чему пјевају и народне пјесме: „Кад то виђе змајовит јуначе, разви крила кано горска вила…“ Вук Караџић у „Српском ријечнику“ из 1818. године такође пише да се за змаја „мисли да је као огњевити јунак од кога у лећењу огањ одскаче и свијетли“. Уз мишљење да су „народи који су знали за сунчевог (доброг) змаја увијек културнији од народа који га нису познавали“, понеки митолози сматрају да је највиши људски облик змаја баш епски јунак у људском обличју, али са неким посебним обиљежјима који га разликују од обичног човјека.