Сварог
Сварог је духовни бестјелесни бог, прастворитељ свијетлог неба под чијим се сводом "све рађа и догађа". Он је праотац земље и свакога "рода и плода", тј. свега на земљи, али и творац цијеле васељене. Сви Словени су га сматрали препуним славе и божанства, јер он управља небом које све обухвата. Сварог је у сну створио свијет и повјерио га Перуну и осталим боговима на чување. Не утиче физички и материјално на окружење које сања, али утиче на вољу богова. Његово буђење значиће крај свијета. Зове се такође и Род или Усуд.
У словеснкој митологији постоји врховно божанство, отац свих богова. Хелмолд је у XII вијеку записао да Словени вјерују у најстаријег бога, од кога сви остали произилазе: "Између разних богова, они не поричу да један бог заповједа одозго с небеса свима осталима. Тај свемоћни бог занима се само небеским стварима. Све други имају засебно занимање и свој посао, па се њему и покоравају. Они произилазе из његове крви и утолико су важнији, уколико су ближи томе богу богова."
Овај бог се помиње у "Повјесту минулих љета" или Несторова хроника, тј. у најстаријем руском љетопису на крају XI вијека. Он се увијек први помиње. Овај бог се назива "Богом", иако је јасно да се не ради о хришћанском богу. "Да они Руси хришћани који повриједе овај уговор буду кажњени од свемоћнога Бога, а они који нису крштени, да су лишени сваке помоћи Бога и Перуна." Прокопије Кесаријски, византијски историчар IV вијека, врховног бога погрешно идентификује са Перуном.
У Ипатијском љетопишу пише сљедеће: "И тако Сварогом назваху стари Словени небо." У српски народним приповјеткама божанство Усуд је старац који живи сам, далеко од људи, у далекој планини или пустињи и влада рајом и паклом, али и одређује судбину.
Народна пословица која указује на вјеровању о великом утицају Сварога на остале богове гласи: "У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке." То значи да је правда спора, али достижна. Зна се да није бог хришћански, јер гвоздене руке указују на суровост његовог дјеловања, а у хришћанству превладава милосрђе. Бог не може да се креће, јер су му ноге "везане вуненим везама", али је његов утицај велики. "Руке" му спроводе гвоздену вољу и највјероватније се руке односе на подређене богове и он путем њих утиче на мертијални свијет.
Словачки мит: "У почетку не бијаше ништа осим Бога. Бог је спавао и сањао, те му сан трајаше непрестано. Но суђено је да се Бог, ипак, пробуди..."
Учење богумила говори о "Свароговом вјечном сну" и почеку свијета, као и крају свијета, тј. и његовом буђењу. Ова хришћанска вјерска заједница је постојала у средњем вијеку на Балкану,, поготово у Босни, и више је нема. Богумили су бјежали од прогона, не признавајући римског папу и византијског патријарха и хришћанску вјеру. Чували су народни језик и писмо, као и изворна народна имена. Оставили су за собом хиљаде стећака, камених споменика у БиХ, Хрватској, Србији и ЦГ, а натписи су клесани ћириличним писмом. Натпис који је основ њихове вјере, налази се на једној од најпознатијих стећки и гласи: "Овај свијет је само сан демона." Чували су словенска вјеровања која су била одјевена у "либералну" варијанту хришћанства. Њихови обреди су синтеза паганских и хришћанских и због тога се помиње Сварогов сан, иако је страри врховни бог демонизован.
С почетком XII вијека, Ипатијевски љетопис истиче бога Сварога. За њега, Полапски Словени кажу да се "части и поштује мимо других". Највјероватније је да је Он исто што је и староруски бог Род који симболизује стварање, а чије је име основ за ријеч "родновјерје" или "родна вјера". Скитски народи који су били под словеснким културним утицајем, поштовали су богаа неба који се звао Сваргус. Могуће да је ријеч сварга значила небо код Словена, а и у Велесевој књизи пише: "Дим спаљених степа изви се до Сварге". Сварг на санскриту има слично значење као и на словенском. Можда назив овог божаснтва говоти о његовој функцији на небу, Сварг-бог, иако неки повезују са ријеч свар која значи Сунце на санскриту, а на староиндијском небески свод, док на старословенском значи свјетлост и јасноћу.
У словеснкој митологији постоји врховно божанство, отац свих богова. Хелмолд је у XII вијеку записао да Словени вјерују у најстаријег бога, од кога сви остали произилазе: "Између разних богова, они не поричу да један бог заповједа одозго с небеса свима осталима. Тај свемоћни бог занима се само небеским стварима. Све други имају засебно занимање и свој посао, па се њему и покоравају. Они произилазе из његове крви и утолико су важнији, уколико су ближи томе богу богова."
Овај бог се помиње у "Повјесту минулих љета" или Несторова хроника, тј. у најстаријем руском љетопису на крају XI вијека. Он се увијек први помиње. Овај бог се назива "Богом", иако је јасно да се не ради о хришћанском богу. "Да они Руси хришћани који повриједе овај уговор буду кажњени од свемоћнога Бога, а они који нису крштени, да су лишени сваке помоћи Бога и Перуна." Прокопије Кесаријски, византијски историчар IV вијека, врховног бога погрешно идентификује са Перуном.
У Ипатијском љетопишу пише сљедеће: "И тако Сварогом назваху стари Словени небо." У српски народним приповјеткама божанство Усуд је старац који живи сам, далеко од људи, у далекој планини или пустињи и влада рајом и паклом, али и одређује судбину.
Народна пословица која указује на вјеровању о великом утицају Сварога на остале богове гласи: "У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке." То значи да је правда спора, али достижна. Зна се да није бог хришћански, јер гвоздене руке указују на суровост његовог дјеловања, а у хришћанству превладава милосрђе. Бог не може да се креће, јер су му ноге "везане вуненим везама", али је његов утицај велики. "Руке" му спроводе гвоздену вољу и највјероватније се руке односе на подређене богове и он путем њих утиче на мертијални свијет.
Словачки мит: "У почетку не бијаше ништа осим Бога. Бог је спавао и сањао, те му сан трајаше непрестано. Но суђено је да се Бог, ипак, пробуди..."
Учење богумила говори о "Свароговом вјечном сну" и почеку свијета, као и крају свијета, тј. и његовом буђењу. Ова хришћанска вјерска заједница је постојала у средњем вијеку на Балкану,, поготово у Босни, и више је нема. Богумили су бјежали од прогона, не признавајући римског папу и византијског патријарха и хришћанску вјеру. Чували су народни језик и писмо, као и изворна народна имена. Оставили су за собом хиљаде стећака, камених споменика у БиХ, Хрватској, Србији и ЦГ, а натписи су клесани ћириличним писмом. Натпис који је основ њихове вјере, налази се на једној од најпознатијих стећки и гласи: "Овај свијет је само сан демона." Чували су словенска вјеровања која су била одјевена у "либералну" варијанту хришћанства. Њихови обреди су синтеза паганских и хришћанских и због тога се помиње Сварогов сан, иако је страри врховни бог демонизован.
С почетком XII вијека, Ипатијевски љетопис истиче бога Сварога. За њега, Полапски Словени кажу да се "части и поштује мимо других". Највјероватније је да је Он исто што је и староруски бог Род који симболизује стварање, а чије је име основ за ријеч "родновјерје" или "родна вјера". Скитски народи који су били под словеснким културним утицајем, поштовали су богаа неба који се звао Сваргус. Могуће да је ријеч сварга значила небо код Словена, а и у Велесевој књизи пише: "Дим спаљених степа изви се до Сварге". Сварг на санскриту има слично значење као и на словенском. Можда назив овог божаснтва говоти о његовој функцији на небу, Сварг-бог, иако неки повезују са ријеч свар која значи Сунце на санскриту, а на староиндијском небески свод, док на старословенском значи свјетлост и јасноћу.