Змајевитост
Обично се змајевитим сматра епски јунак у људском обличју, али са малим крилцима испод мишица и са змајским младежом и бичем вучје длаке на десној, „доброј“, мишици. Змајевити јунаци, као по правилу, свјесно крију ова своја обиљежја: „Али Милош мудра глава бјеше, те биљегу од сваког кријаше“.
Ови змајевити јунаци рађају се из веза жена са змајевима, као дјеца изузетне снаге која насљеђују неке митске особине својих очева. Овакви јунаци познати су код свих словеснких народа па, рецимо, једна руска бајка говори о змају кога је родила нека проста жена и који се, захваљујући својој довитљивости, жени царском кћери и у самоћи са њом постаје човјек, док српска бајка „Змија младожења“ сличну ствар прича мало другачије: ту је „змију“ родила царица, па се та змија жени дјевојком простога рода и такође у самоћи са њом, када збаци своју змијску кошуљицу, постаје прелијеп момак.
У словеснкој традицији многи гласовити јунаци имају змајско порјекло. У постатој српској народној пјесми „Милош Обилић змајски син“ каже се: „Што год има Србина јунака, свакога су одгојила виле, многога су змајеви родили.“ Овдје се не ради о томе да змајеви заиста рађају јунаке, већ се касније у пјесми разјашњава да су они њихови очеви: „Кад обљуби лице у ђевојке, он разави огњевита крила, па одлеће небу под облаке“. Како су змајеви познати као велики љубавници, који ступају у односе са женама, јасно је да они том приликом људско обличје. Њихова „људска“ дјеца, слично овоме, понекад узимају животињско обличје, па се може закључити да су змајевити јунаци, ако не змајеви у правом смислу те ријечи, бар њима веома слична бића. Иако змајеви умију и да украду, што је одлика богова, најљепше и „најчистије“ дјевојке, оне их најчешће примају сопственом вољом, јер је њиховој заводљивости немогуће одољети. Из оваквих веза, које жене увијек крију од заједнице, рађа се посебан пород, о чему пјесма и народна пјесма:
„Ако л' буде чедо мушка глава,
То ће бити јунак змајевити,
И млоги ће мејдан задобити,
Након себе спомен оставити,
Млоги ће га народ спомињати:
Благо земљи којом јунак прође,
Камо л' оном кога бранит дође.“
Као и „прави“ змајеви који настају од змија, када оне одбаце своју кошуљицу, и змајевита дјеца се рађају у кошуљици, а суђено им је да постану велики јунаци, па се за многе српске владаре и јунаке сматрало да потичу од змајева. Моћ летења и бацања пламена они у причама добијају или развијањем својих скривених крила, или тако што ће обући „рухо огњевито“, по свему слично змијској кошуљици која се помиње у пјесмама и приповјеткама о „змији младожењи“; и у већ поменутој руској бајци змај се претвара у човјека тако што збаци своје змијско рухо. Осим летења и огњеног даха, све остале моћи змајевити јунаци имају и у свом људском обличју.
Народна бајка Баш Челик: „… Царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: „Ја сам се“, вели, „удала за цара змајског, и мој је чоек змај“… … Кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: „Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ.““
Змајевити јунак, када спази да се небо мути, умртви се ондје гдје се затекне, падне у транс и нешто из њега излети и оде у облаке да се тамо бије са алама које носе природне непогоде, град и олују. Ово јеисконски конфликт и основна разлика: змај, па и змајевити јунак, увијек брани човјека коме ала покушава да нанесе штету и зло. Људи, дакле, могу бти змајевити, али и аловити-први се претварају у змајеве, а други у але. Када иду у борбу са алама, змајевити јунаци који лете ка облацима представљени су као орлови или неке друге птице: „Сва се кула од темеља љуља, од соколова свјетлост ударила“. Змајевити јунаци познати су и под називом „здухачи“ и то у јужној Србији, Црној Гори, Херцеговини и дијелу хрватског приморја; иако се понегдје сматрају посебним митолошким бићима, из описа њиховог дјеловања и става да су добри, поштени и праведни, јасно је да се ради о истим змајевима. Њихово тијело се успава када им душа (дух, одатле здухач) оде у облаке, у борбу са алама; све што се догоди њиховој души у облацима, десиће се и њиховом тијелу, које обамрло лежи на земљи. Ова непрекидна борба одвија се високо на небу и праћена је олујама и највећим непогодама које але доносе са собом.
Звијезде падалице
Пад метеора Словени одвајкада сматрају проласком огњеног змаја. Сматра се да на мјесту гдје падне звијезда падалица има злата, вјероватно зато што су и сами змајеви и змајевити јунаци често довођени у везу са посједовањем огромног богаства. Најпознатије вјеровање, добро очувано и до данашњих дана, каже да ће се испунити жеља замишљена у тренутку када небом покури звијезда; ово је вјероватно у вези са функцијом змаја као заштитника људи, али и са митом о његовом богаству.
Ови змајевити јунаци рађају се из веза жена са змајевима, као дјеца изузетне снаге која насљеђују неке митске особине својих очева. Овакви јунаци познати су код свих словеснких народа па, рецимо, једна руска бајка говори о змају кога је родила нека проста жена и који се, захваљујући својој довитљивости, жени царском кћери и у самоћи са њом постаје човјек, док српска бајка „Змија младожења“ сличну ствар прича мало другачије: ту је „змију“ родила царица, па се та змија жени дјевојком простога рода и такође у самоћи са њом, када збаци своју змијску кошуљицу, постаје прелијеп момак.
У словеснкој традицији многи гласовити јунаци имају змајско порјекло. У постатој српској народној пјесми „Милош Обилић змајски син“ каже се: „Што год има Србина јунака, свакога су одгојила виле, многога су змајеви родили.“ Овдје се не ради о томе да змајеви заиста рађају јунаке, већ се касније у пјесми разјашњава да су они њихови очеви: „Кад обљуби лице у ђевојке, он разави огњевита крила, па одлеће небу под облаке“. Како су змајеви познати као велики љубавници, који ступају у односе са женама, јасно је да они том приликом људско обличје. Њихова „људска“ дјеца, слично овоме, понекад узимају животињско обличје, па се може закључити да су змајевити јунаци, ако не змајеви у правом смислу те ријечи, бар њима веома слична бића. Иако змајеви умију и да украду, што је одлика богова, најљепше и „најчистије“ дјевојке, оне их најчешће примају сопственом вољом, јер је њиховој заводљивости немогуће одољети. Из оваквих веза, које жене увијек крију од заједнице, рађа се посебан пород, о чему пјесма и народна пјесма:
„Ако л' буде чедо мушка глава,
То ће бити јунак змајевити,
И млоги ће мејдан задобити,
Након себе спомен оставити,
Млоги ће га народ спомињати:
Благо земљи којом јунак прође,
Камо л' оном кога бранит дође.“
Као и „прави“ змајеви који настају од змија, када оне одбаце своју кошуљицу, и змајевита дјеца се рађају у кошуљици, а суђено им је да постану велики јунаци, па се за многе српске владаре и јунаке сматрало да потичу од змајева. Моћ летења и бацања пламена они у причама добијају или развијањем својих скривених крила, или тако што ће обући „рухо огњевито“, по свему слично змијској кошуљици која се помиње у пјесмама и приповјеткама о „змији младожењи“; и у већ поменутој руској бајци змај се претвара у човјека тако што збаци своје змијско рухо. Осим летења и огњеног даха, све остале моћи змајевити јунаци имају и у свом људском обличју.
Народна бајка Баш Челик: „… Царевић стане питати сестру своју, ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори: „Ја сам се“, вели, „удала за цара змајског, и мој је чоек змај“… … Кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га да у руке, и овако му рече: „Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ.““
Змајевити јунак, када спази да се небо мути, умртви се ондје гдје се затекне, падне у транс и нешто из њега излети и оде у облаке да се тамо бије са алама које носе природне непогоде, град и олују. Ово јеисконски конфликт и основна разлика: змај, па и змајевити јунак, увијек брани човјека коме ала покушава да нанесе штету и зло. Људи, дакле, могу бти змајевити, али и аловити-први се претварају у змајеве, а други у але. Када иду у борбу са алама, змајевити јунаци који лете ка облацима представљени су као орлови или неке друге птице: „Сва се кула од темеља љуља, од соколова свјетлост ударила“. Змајевити јунаци познати су и под називом „здухачи“ и то у јужној Србији, Црној Гори, Херцеговини и дијелу хрватског приморја; иако се понегдје сматрају посебним митолошким бићима, из описа њиховог дјеловања и става да су добри, поштени и праведни, јасно је да се ради о истим змајевима. Њихово тијело се успава када им душа (дух, одатле здухач) оде у облаке, у борбу са алама; све што се догоди њиховој души у облацима, десиће се и њиховом тијелу, које обамрло лежи на земљи. Ова непрекидна борба одвија се високо на небу и праћена је олујама и највећим непогодама које але доносе са собом.
Звијезде падалице
Пад метеора Словени одвајкада сматрају проласком огњеног змаја. Сматра се да на мјесту гдје падне звијезда падалица има злата, вјероватно зато што су и сами змајеви и змајевити јунаци често довођени у везу са посједовањем огромног богаства. Најпознатије вјеровање, добро очувано и до данашњих дана, каже да ће се испунити жеља замишљена у тренутку када небом покури звијезда; ово је вјероватно у вези са функцијом змаја као заштитника људи, али и са митом о његовом богаству.