Дажбог
Он је бог Сунца и ватре и највјероватније кога је створио Сварог, тј. његов најстарији син и зато се назива Сварожић. Такође се могу користити имена: Дажбог, Припегало, Радгост, Хорз и Коледо.
У Упатијевском љетопису пише: "Цар Сунце, син Сварогов, по имену Дажбог." Доводи се некада у везу са кишом, као и Перун, која настаје "када сунце обрне ћурак", одатле Дажбог дажди, тј. киши, што се може наћи у српским и бугарским изворима. Према Несторовог хроници, древни идол Дажбога је стајао на брду у Кијеву, међу идолима Перуна, Стрибога и других. Руси користе назив Дажбог и он је, по вјеровању, родоначелник Руса. Код Срба се у предању помиње "Био Дабог цар на земљи и господ Бог на небесима." То говори да је он племенски бог Срба и њему смо окренути, од њега потичемо и очекујемо заштиту. Ова сличност указује на блиску митолошку везу српског и руског народа.
У народној књижевности, код Срба, очувани су трагови о богу који је Сунце и ватра, "цар на земљи", бог сребра, злата и рудника, заштитник ковачке вјештине и домаћег огњишта, дарује срећу и благостање и зато се каже "да бог да". Крије се и иза митског хромог вука и постоји вјеровање које потиче одатле да "Србин потиче од вука". Под утицајем хришћанства, добија име Хроми Даба или Даба и бива сатанизован. Зато је у српским приповјеткама ђаво описиван наобична, па и као човјеков савезник.
Дајбог је божанство соларног карактера, мада га Чајкановић идентификује и као хтонског бога, лунарног типа. Могло би обоје бити тачно, јер Сунце зими кад ослаи, Дајбог постаје хроми старац и губи своју моћ, па тада преовладава његов хтонсикарактер. Сунце и ватра се често помињу као "синови Сварогови", али пјесме Јужних Словена додају и Мјесец. То су све Дајбогова различита лица. Зими се, током своје слабости, бива на огњиштима у виду ватре.
Могуће је да су Сварожићи, сви богиви,Сварогови синови. Најчеће се може наћи у писаним изворима да је Сварожић заштитник домаћег огњишта и поистовјећује се са ватром. "Моле се богу и зову га Сварожићем.", "И огњу Сварожићу моле се." Бог Хорз, Хорш или Хорос, који је непознат, могао би бити Дајбог, јер се иза Дајбога увијек помиње и Хорс. То може и да буде продужетак Дарбоговог имена. По једном запису Кнез Всеслав трчи ноћу "вучјим трком", а Дајбогово име се везује за вука, и пресјеца пут "великоме богу Хорсу", стиже на своје одредиште прије изласка Сунца и то претпоставку да је овај бог Дајбог. Хришћански владика 1108. године хушка на рат против Словена, називајући их грозним људима, помиње бога Припегала, оног који пече и то би могао бити бог Сунца. Златни кип Сварожића је био нпрви и највећи у храму бога Радгоста у Ретри, што би могло да значи да имена Дајбог, Радгост и Сверожић указују на једног бога. Њемачки хроничар, Титмар из Мерзебурга, овај храм помиње крајем X вијека и сматра да је Радигост словенско име града у коме се налазио храм, ким је престављен у оклопу, са шљемом на глави и то указује још једном да су сви словенски богови били ратници.
Документ из 1710. наводи да је брдо Радхпст у Моравској добило своје име. "Бијеше на том брду један храм Радхоста. Некада незнабошци слављаху ту, првих дана после љетне солстиције, празник посвећен богу." Прослава најдужег дана у години, љетне дугодневнице, могуће је везати за бога Сунца, јер је он тада на рхунцу своје снаге и то би значило да је Радгост још једно име за Дајбога. Други датум када се слави Дајбог је још важнији, а он је о Божићу, а и сами ритуали су посвећени томе да се Сунцу врати снага и обиљежи враћање његово. Зато се пали бадњак и симболично се растјерава тама која се до тада продужава од дана.
У српским обредним пјесмама, Божић се јавља као личност, што је чудно са становишта хришћанске логике. Мит о Деда Мразу или Божићу Бати је персонификација, јер се "старо сунце" подмлађује. Код Срба је поменути празник, празник "прапретка", бога племена, а везан је за Христово рођење у IV вијеку. Два од четири јеванђеља не спомињу Христово рођење, а остала два описују догађај, али не помињу датум.
Функције Дајбога прелазе на најопасније у најстаријег ђавола који је, као и Дајбог, хром, "шантави враг", а назив Хроми Дабо се помиње у Вуковом српском ријечнику из 1818. године. Зато сељаци из Источне Србије не шаљу дјецу на ковачки занат, јер се верује да га је измислио ђаво. Друге приче говоре да је свети Сава научио људе ковачким занатом, а познат је и као господар Вукова. Ђаво се понекад звао код Руса дидко, тј. деда, а то значи да су га Руси сматрали племенским родоначелником.
Облик Дајбога као вука је јако добро очуван у легендама и обичајима Срба. На Божић се вуку носи вечера, тј. позива се на вечеру испред куће. Такође постоји легенда по којој стари хроми вук долази међу чобане као хром човјек, а и вјеровање да се госпдар вукова на вучијем сабору претвара у старца. У бугарској и руској традицији, стари хроми вук говори о периоду "зимског сунца", које слави. Он се јавља само у причама од "Вучијих дана" у новембру, па до Божића, од када Сунце бива јаче.
У Упатијевском љетопису пише: "Цар Сунце, син Сварогов, по имену Дажбог." Доводи се некада у везу са кишом, као и Перун, која настаје "када сунце обрне ћурак", одатле Дажбог дажди, тј. киши, што се може наћи у српским и бугарским изворима. Према Несторовог хроници, древни идол Дажбога је стајао на брду у Кијеву, међу идолима Перуна, Стрибога и других. Руси користе назив Дажбог и он је, по вјеровању, родоначелник Руса. Код Срба се у предању помиње "Био Дабог цар на земљи и господ Бог на небесима." То говори да је он племенски бог Срба и њему смо окренути, од њега потичемо и очекујемо заштиту. Ова сличност указује на блиску митолошку везу српског и руског народа.
У народној књижевности, код Срба, очувани су трагови о богу који је Сунце и ватра, "цар на земљи", бог сребра, злата и рудника, заштитник ковачке вјештине и домаћег огњишта, дарује срећу и благостање и зато се каже "да бог да". Крије се и иза митског хромог вука и постоји вјеровање које потиче одатле да "Србин потиче од вука". Под утицајем хришћанства, добија име Хроми Даба или Даба и бива сатанизован. Зато је у српским приповјеткама ђаво описиван наобична, па и као човјеков савезник.
Дајбог је божанство соларног карактера, мада га Чајкановић идентификује и као хтонског бога, лунарног типа. Могло би обоје бити тачно, јер Сунце зими кад ослаи, Дајбог постаје хроми старац и губи своју моћ, па тада преовладава његов хтонсикарактер. Сунце и ватра се често помињу као "синови Сварогови", али пјесме Јужних Словена додају и Мјесец. То су све Дајбогова различита лица. Зими се, током своје слабости, бива на огњиштима у виду ватре.
Могуће је да су Сварожићи, сви богиви,Сварогови синови. Најчеће се може наћи у писаним изворима да је Сварожић заштитник домаћег огњишта и поистовјећује се са ватром. "Моле се богу и зову га Сварожићем.", "И огњу Сварожићу моле се." Бог Хорз, Хорш или Хорос, који је непознат, могао би бити Дајбог, јер се иза Дајбога увијек помиње и Хорс. То може и да буде продужетак Дарбоговог имена. По једном запису Кнез Всеслав трчи ноћу "вучјим трком", а Дајбогово име се везује за вука, и пресјеца пут "великоме богу Хорсу", стиже на своје одредиште прије изласка Сунца и то претпоставку да је овај бог Дајбог. Хришћански владика 1108. године хушка на рат против Словена, називајући их грозним људима, помиње бога Припегала, оног који пече и то би могао бити бог Сунца. Златни кип Сварожића је био нпрви и највећи у храму бога Радгоста у Ретри, што би могло да значи да имена Дајбог, Радгост и Сверожић указују на једног бога. Њемачки хроничар, Титмар из Мерзебурга, овај храм помиње крајем X вијека и сматра да је Радигост словенско име града у коме се налазио храм, ким је престављен у оклопу, са шљемом на глави и то указује још једном да су сви словенски богови били ратници.
Документ из 1710. наводи да је брдо Радхпст у Моравској добило своје име. "Бијеше на том брду један храм Радхоста. Некада незнабошци слављаху ту, првих дана после љетне солстиције, празник посвећен богу." Прослава најдужег дана у години, љетне дугодневнице, могуће је везати за бога Сунца, јер је он тада на рхунцу своје снаге и то би значило да је Радгост још једно име за Дајбога. Други датум када се слави Дајбог је још важнији, а он је о Божићу, а и сами ритуали су посвећени томе да се Сунцу врати снага и обиљежи враћање његово. Зато се пали бадњак и симболично се растјерава тама која се до тада продужава од дана.
У српским обредним пјесмама, Божић се јавља као личност, што је чудно са становишта хришћанске логике. Мит о Деда Мразу или Божићу Бати је персонификација, јер се "старо сунце" подмлађује. Код Срба је поменути празник, празник "прапретка", бога племена, а везан је за Христово рођење у IV вијеку. Два од четири јеванђеља не спомињу Христово рођење, а остала два описују догађај, али не помињу датум.
Функције Дајбога прелазе на најопасније у најстаријег ђавола који је, као и Дајбог, хром, "шантави враг", а назив Хроми Дабо се помиње у Вуковом српском ријечнику из 1818. године. Зато сељаци из Источне Србије не шаљу дјецу на ковачки занат, јер се верује да га је измислио ђаво. Друге приче говоре да је свети Сава научио људе ковачким занатом, а познат је и као господар Вукова. Ђаво се понекад звао код Руса дидко, тј. деда, а то значи да су га Руси сматрали племенским родоначелником.
Облик Дајбога као вука је јако добро очуван у легендама и обичајима Срба. На Божић се вуку носи вечера, тј. позива се на вечеру испред куће. Такође постоји легенда по којој стари хроми вук долази међу чобане као хром човјек, а и вјеровање да се госпдар вукова на вучијем сабору претвара у старца. У бугарској и руској традицији, стари хроми вук говори о периоду "зимског сунца", које слави. Он се јавља само у причама од "Вучијих дана" у новембру, па до Божића, од када Сунце бива јаче.