Водени дух
Водени дух је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у кристалном двору у вод, чији је господар.
Станиште Воденог духа се налази на дну дубоких ријечних вирова, језера или мора. Његове кћери или служавке су русалке, а он је предводник легендарне војке од стотину водењака, која с вечери напада оне који се тада нађу поред воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство Воденог духа и зато је забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичаро, морнари и рибари приносе му разне животињске жртве.
Народна пјесма Грозда и Русалке:
„Но је маме Русалице младе,
Маме ми је Водану својему,
Да је даду за Водана бана…“
Водени дух се описује са упадљиво црвеним очима или козјим ушима. Са ритмичним ударцима о стјеновито дно наређује напад своје војске који сам предводи. Умјесто трозупца носи понекада бич којим хвата људе и кажњава потчињене. Понегдје је његов назив табуисан као Тартор, али се ријетко спомиње, чак и код Влаха, да се не би призвао. Ово име замјењује се именима Воден, Воданој или Водени ђаво. Воден се у неким тумачењима сматра и као словенски бог. Његов кип нема јасно видљив доњи дио тијела, а умјесто њега има основу у виду чамца.
Човјек може да види Воденог духа без посљедица, ако у поноћ оде на ријеку и са концем у руци загази у воду. Врхом конца треба да додирне дно ријеке и да каже: „Побратиме, ходи овамо.“ Сваки савез са Воденим духом је опасна работа, јер би Водени дух на крају ипак утопио свога штићеника и одвео га да служи његовој палати у дну ријеке. Ноћу, прије дављења, он своју жртву три пута зове по имену и човјек мора чути тај глас, гдје год да се налази. Водени дух, као и многи демони у словенским предањима, воли жене и са њима има посебан однос. У Србији се вјеровало да га жена може дозвати ноћу, ако се скине гола и загази у воду расплетене косе, изговарајући магичне ријечи, а затим би тражила од њега шта хоће, али би му за узврат нудила одговарајућу жртву.
Постоји прича у којој свети Никола веже воденог ђавола и баца га на дно мора, а то сликовито приказује како је хришћански светац касније преузео древну улогу, а то је превожење душа са овог свијета на други и на такав начин је он преузео функције воденог духа. Водени дух се у изворном облику очувао у вјеровањима рибара на Дунаву, који су је чували да их овај ноћу не пронађе и отуда изрека, кад се нешто не зна: „Ни ђаво не зна гдје алас спава.“
Када знамо да Водени дух предводи војску утопљеника претворених у водењаке, можемо истражити улогу коју ова чудна бића имају у словенској митологији. У предтављању загробног живота код Словена, „онај свијет“ се највјероватније налази с друге стране мора, а Водени дух би могао бити онај који се стара о превожењу душа покојника у тај свијет, док његови водењаци обављају превоз.
Станиште Воденог духа се налази на дну дубоких ријечних вирова, језера или мора. Његове кћери или служавке су русалке, а он је предводник легендарне војке од стотину водењака, која с вечери напада оне који се тада нађу поред воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство Воденог духа и зато је забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичаро, морнари и рибари приносе му разне животињске жртве.
Народна пјесма Грозда и Русалке:
„Но је маме Русалице младе,
Маме ми је Водану својему,
Да је даду за Водана бана…“
Водени дух се описује са упадљиво црвеним очима или козјим ушима. Са ритмичним ударцима о стјеновито дно наређује напад своје војске који сам предводи. Умјесто трозупца носи понекада бич којим хвата људе и кажњава потчињене. Понегдје је његов назив табуисан као Тартор, али се ријетко спомиње, чак и код Влаха, да се не би призвао. Ово име замјењује се именима Воден, Воданој или Водени ђаво. Воден се у неким тумачењима сматра и као словенски бог. Његов кип нема јасно видљив доњи дио тијела, а умјесто њега има основу у виду чамца.
Човјек може да види Воденог духа без посљедица, ако у поноћ оде на ријеку и са концем у руци загази у воду. Врхом конца треба да додирне дно ријеке и да каже: „Побратиме, ходи овамо.“ Сваки савез са Воденим духом је опасна работа, јер би Водени дух на крају ипак утопио свога штићеника и одвео га да служи његовој палати у дну ријеке. Ноћу, прије дављења, он своју жртву три пута зове по имену и човјек мора чути тај глас, гдје год да се налази. Водени дух, као и многи демони у словенским предањима, воли жене и са њима има посебан однос. У Србији се вјеровало да га жена може дозвати ноћу, ако се скине гола и загази у воду расплетене косе, изговарајући магичне ријечи, а затим би тражила од њега шта хоће, али би му за узврат нудила одговарајућу жртву.
Постоји прича у којој свети Никола веже воденог ђавола и баца га на дно мора, а то сликовито приказује како је хришћански светац касније преузео древну улогу, а то је превожење душа са овог свијета на други и на такав начин је он преузео функције воденог духа. Водени дух се у изворном облику очувао у вјеровањима рибара на Дунаву, који су је чували да их овај ноћу не пронађе и отуда изрека, кад се нешто не зна: „Ни ђаво не зна гдје алас спава.“
Када знамо да Водени дух предводи војску утопљеника претворених у водењаке, можемо истражити улогу коју ова чудна бића имају у словенској митологији. У предтављању загробног живота код Словена, „онај свијет“ се највјероватније налази с друге стране мора, а Водени дух би могао бити онај који се стара о превожењу душа покојника у тај свијет, док његови водењаци обављају превоз.