Водењаци
Они настају од оживјелих утопљеника и допола су људска бића, а од пола рибе. Живе у води коју никада не напуштају, осим русалки, које излазе током русалне недјеље и због тога их мијешају са вилама.
Имају дуге распуштене косе, као и русалке, зеленскасте или црвене боје, због растиња којим је прекривена. Водењаци вријебају и маме људе из воде, покрај воденица или мостова, гдје највише свијета пролази. Стотину водењака чини војску господара воде, заједно с њим у том броју. По причама словенских народа ова војска утопљеника је најопаснија за вријеме олује, јер је тада најтеже примјетити њихово приближавање кроз воду. Своје редове водењаци обнављају утапањем људи тако што их пробадају трозупцима или им замплићу ноге репом, бичем или букагијама и одвлаче их на дно да би служиле Воденог духа. Човјек би се могао и некако отргнути од обичног водењака, али од старог нема спаса.
Водењаци се сматрају злим бићима јер утапају људе, а на југу Србије се пријети немирној дјеци уроком: „Однео те водењак!“ Они ово не чине из зле намјере. Водени дух дави људе како би их учинио својим слугама, али он брине о својим поданицима, који живе заједно са њим у кристалној палати, дубоко под водом, а неке жени и својим кћерима, русалкама. Постоји и варијанта да је он окрутни господар, јер водењаци постају од злих и грешних људи, који по казни „живе“ у води.
У многим културама свијета можемо наћи трагове вјеровања у водењаке и вјеровање многих народа да се не ваља огледати на ријеци или другим великим водама, доводи у везу са овим митским бићима. Када се човјек огледа, близу је воде, па га Водени дух или водењаци могу лако повући за собом.
Иако су ово универзална митолошка бића, најбоље су представљна у словеснкој митологији, па би се из тога могло закључити да теорије о томе да словенски народи имају много већу старост него што то признаје модерна историја. Камени рибарски тегови из Лепенског вир у Србији, стари седам и по до осам и по хиљада година, у виду глава, чији је горњи дио обојен у црвено, коришћени су у риболову на Дунаву. Излед ових тегова показује да су они, осим сидроликих алатки, и култни предмети, уствари, замјењују жртву или указују на савезништво, или су једноставно средство да се преваре водењаци, али у сваком случају је требало да омогуће праисторијским аласима да не постану њихове жртве.
Имају дуге распуштене косе, као и русалке, зеленскасте или црвене боје, због растиња којим је прекривена. Водењаци вријебају и маме људе из воде, покрај воденица или мостова, гдје највише свијета пролази. Стотину водењака чини војску господара воде, заједно с њим у том броју. По причама словенских народа ова војска утопљеника је најопаснија за вријеме олује, јер је тада најтеже примјетити њихово приближавање кроз воду. Своје редове водењаци обнављају утапањем људи тако што их пробадају трозупцима или им замплићу ноге репом, бичем или букагијама и одвлаче их на дно да би служиле Воденог духа. Човјек би се могао и некако отргнути од обичног водењака, али од старог нема спаса.
Водењаци се сматрају злим бићима јер утапају људе, а на југу Србије се пријети немирној дјеци уроком: „Однео те водењак!“ Они ово не чине из зле намјере. Водени дух дави људе како би их учинио својим слугама, али он брине о својим поданицима, који живе заједно са њим у кристалној палати, дубоко под водом, а неке жени и својим кћерима, русалкама. Постоји и варијанта да је он окрутни господар, јер водењаци постају од злих и грешних људи, који по казни „живе“ у води.
У многим културама свијета можемо наћи трагове вјеровања у водењаке и вјеровање многих народа да се не ваља огледати на ријеци или другим великим водама, доводи у везу са овим митским бићима. Када се човјек огледа, близу је воде, па га Водени дух или водењаци могу лако повући за собом.
Иако су ово универзална митолошка бића, најбоље су представљна у словеснкој митологији, па би се из тога могло закључити да теорије о томе да словенски народи имају много већу старост него што то признаје модерна историја. Камени рибарски тегови из Лепенског вир у Србији, стари седам и по до осам и по хиљада година, у виду глава, чији је горњи дио обојен у црвено, коришћени су у риболову на Дунаву. Излед ових тегова показује да су они, осим сидроликих алатки, и култни предмети, уствари, замјењују жртву или указују на савезништво, или су једноставно средство да се преваре водењаци, али у сваком случају је требало да омогуће праисторијским аласима да не постану њихове жртве.