Аждаја
Аждаја је велико чудовиште заштрашујућег облика, а има и различита имена: аждаја, аждаха, аждахака и ала. Има оштре зубе, велике чељушти, змијски језик, четири нове, дугачак реп и три или више глава.
Живи по великим водама, одакле кријући се, прождире сва жива бића. У српским бајкама се говори о аждајама, као нпр.: „Кад би око поноћи, замуши се језеро, а из језера скочи аждаха…“ Аждаја је лишена неког већег мистичног својства, али представља опасну и не претјерано интелигентну животињу.
Није познато поријекло аждаје, али се везује за змије, а ријетко и за друге гмизавце. Каже се понегдје да „док змија змију не прождере, не може аждаха постати“. Описују се понегдје као але, понекад пказују сличност са племенитијим змајевима, којима из чељусти бије модар пламен. За разлику од змајева, аждаје не лете. То су, у суштини зла бића и нису ни мало наклоњена људима. Име аждаја није словенског него турског поријекла, а сачувано је због особине Словена да страшне ствари ословљавају правим именом, да их не би „дозвали“.
Аждајине главе брзо ничу изнова, ако се не посијеку све до једне. Главе су им сличне глави змаја или крокодила. Тијело аждаје је покривено грубом крљушти, осим трбушног дијела који је плочаст и који је отпоран и на оштре мачеве. Зато је убијање аждаје доказ великог јунаштва. У причама, јунаци који побиједе аждају, одсијеку језик или уши од сваке главе, како би могли да докажу своје јунаштво. Након убијања аждаје, по неким предањима, од њеног трупа се размили много змија, гуштера и друге гамади, што је у вези са вјеровањем да се аждајина снага крије у некој другој животињи која је у њој.
Обично аждаје живе у дубоким језерима, поред великих шума и излазе по храну у поноћ. Има их такође, у широким ријекама и морима. Њихова снага се увећава и обнавља када су у додиру са водом. Већи дио живота проводе у води и зато имају пераја, помоћу којих пливају брзо и брзо искачу из воде.
Халапљиви су и месождери, а прича се и да су злостављале и читаве градове, тражељи да им се сваки дан донесе по једна овца и дјевојка да би град имао мира. За дугу на небу се, у неким крајевима, вјерује да је аждаја која пије воду. Изузетно знажно дувају ваздух кроз нос, па је то пограшно протумачено као „дување пламена“, а права сврха сувања је да се замути вода и на такав начин да се лакше улови плијен.
Народна бајка Аждаја и царев син: „… Царев син загази у језеро, па стане викати: „О аждајо, о аждајо! Та изађи ми данас на мејданда ссе огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Малочас, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гладна је! Како аждаја изађе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.““
Живи по великим водама, одакле кријући се, прождире сва жива бића. У српским бајкама се говори о аждајама, као нпр.: „Кад би око поноћи, замуши се језеро, а из језера скочи аждаха…“ Аждаја је лишена неког већег мистичног својства, али представља опасну и не претјерано интелигентну животињу.
Није познато поријекло аждаје, али се везује за змије, а ријетко и за друге гмизавце. Каже се понегдје да „док змија змију не прождере, не може аждаха постати“. Описују се понегдје као але, понекад пказују сличност са племенитијим змајевима, којима из чељусти бије модар пламен. За разлику од змајева, аждаје не лете. То су, у суштини зла бића и нису ни мало наклоњена људима. Име аждаја није словенског него турског поријекла, а сачувано је због особине Словена да страшне ствари ословљавају правим именом, да их не би „дозвали“.
Аждајине главе брзо ничу изнова, ако се не посијеку све до једне. Главе су им сличне глави змаја или крокодила. Тијело аждаје је покривено грубом крљушти, осим трбушног дијела који је плочаст и који је отпоран и на оштре мачеве. Зато је убијање аждаје доказ великог јунаштва. У причама, јунаци који побиједе аждају, одсијеку језик или уши од сваке главе, како би могли да докажу своје јунаштво. Након убијања аждаје, по неким предањима, од њеног трупа се размили много змија, гуштера и друге гамади, што је у вези са вјеровањем да се аждајина снага крије у некој другој животињи која је у њој.
Обично аждаје живе у дубоким језерима, поред великих шума и излазе по храну у поноћ. Има их такође, у широким ријекама и морима. Њихова снага се увећава и обнавља када су у додиру са водом. Већи дио живота проводе у води и зато имају пераја, помоћу којих пливају брзо и брзо искачу из воде.
Халапљиви су и месождери, а прича се и да су злостављале и читаве градове, тражељи да им се сваки дан донесе по једна овца и дјевојка да би град имао мира. За дугу на небу се, у неким крајевима, вјерује да је аждаја која пије воду. Изузетно знажно дувају ваздух кроз нос, па је то пограшно протумачено као „дување пламена“, а права сврха сувања је да се замути вода и на такав начин да се лакше улови плијен.
Народна бајка Аждаја и царев син: „… Царев син загази у језеро, па стане викати: „О аждајо, о аждајо! Та изађи ми данас на мејданда ссе огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Малочас, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гладна је! Како аждаја изађе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.““