Змија
Свака кућа има по једну змију чуваркућу. Иако су је, по причама, виђали многи, нико не умије тачно да је опише. Она живи испод прага гдје су, према неким мишљењима, првобитно сахрањивани мртви. И дан-данас се чврсто вјерује да чуваркућа чува кућни праг испод којег живи и стога је забрањено нанијети јој зло. Змија, или гуја, у овом контексту представља отјеловљење душе мртвог претка, дакле хтонско биће. Она никога неће ујести некога из „своје“ куће. Код Литванаца, Чеха, Пољака, Хрвата и Срб то поштовање кућне смије било је готово општа појава.
Змија и вук су два главна облика животињског отјеловљења предака, чије душе кроз ова два бића чувају кућу и оно што је око ње. Као и према вуку, и према змији човјек има двострук однос: истовремено је се боји, али је и поштује. Вјерује се да ће онога ко убије чуваркућу стићи зла судбина. Ако неко случајно у близини куће убије змију плугом приликом орања, прописно ће је сахранити, некада чак и покривену платном, односно покровом, баш као што се и према убијеном вуку понаша са поштовањем.
Познат је стари обичај засијецања дјететовог увета над прагом, забиљежен у Србији; овај обред је заправо приношње жртве мртвом претку који је сахрањен под прагом, а у преносном смислу и змији у коју је инкарниран. Змија која чува кућу ријетко излази из свог боравишта под прагом. Вјерује се чак и само њено појављивање у дворишту домаћина представља злослутан знак, који често означава да ће неко умријети. Вјероватно се због тога поменута „жртва у крви“ и приноси, како би змија остала на свом мјесту и тако се избјегао непожељан сусрет.
Избјегавању змија служи и магијски обичај бацања камена са десне ноге, док се рукама запуше уши. Ово се чини током два прољећна празника, увијек прије изласка Сунца, што је једна од потврда везе Мјесеца и змије и говори у прилог томе да је змија лунарно биће. Смисао ове радње је у томе да се окамене змије на удаљености до које је бачен камен, чији пад не треба чути, и да се на тај начин човјек заштити од њиховог уједа; овдје се ваља подсјетити да је један од нетабуисаних назива за вука каменик, а за змију каменица.
Змијске ноге, глава и срце
Змија је „најљућа“ крајем љета, а од посебног магијског значаја је она змија која се убије између 28. августа и 21. семптемба. Срце такве мртве змије, посебно ако је живјека под љеском, крије тајне свих отровних трава. Одсјечена и осушена глава овакве змије основ је многих магијских ритуала који омогућавају препознавање вјештица, буђење љубавних осјећања, па чак и разумјевање немуштог језика којим разговарају животиње. Када се кроз ову осушену главу у прољеће посије босиљак, он ће када изникне омогућити разговор са духовима умрлих предака; овакав разговор се може обавити кад год се жели, али само током ноћи: потребно је прије спавања ставити овај босиљак испод јастука и помислити на особу са којом се у сну жели разговарати.
Народна пјесма:
„Да виш, брате, чуда великога!
Мало стало, за дуго не било,
Док ето ти из дувара гује,
Гуја носи траве свакојаке;
Ал' ето ти из облака виле,
И ето ти из горе курјака;
Вуче Вуку ране зализује,
А гуја му траве доносаше,
Вила Вуку траве превијаше.“
Вјерује се у да свака змија уствари има ноге. Она их прво крије одређееени број година, а затим их „пушта“, приликом претварања у змаја или алу. Ко би прије тога видио ове ноге, морао би одмах умријети. Предпоставља се да змија своје ноге крије у кошуљици, којој се због тога приписују магичччна иии љековввита својства. Змијска кошуљуца, рожни слој који змија периодично одбацује у цјелини, скидајући је попут чарапе, може се искористити за ритуале лијечења и подмлађивања, посебно ако је пронађена у одређено вријеме или на одређеном мјесту. Користи се и у народном лијечењу код дјеце која пате од неуздржљвог страха. У Црној Гори је обичај да се срце извађено из убијене змије „ушије дјетету у хаљиницу“, што доприноси његовом здрављу и снази. Дакле, сви дијелови змије имају примјену у најразличитијим магијским радњама.
У епским народним пјесмама наилазимо и на могућност да жива змија, као једно од четири српска тотемска бића (вук, змај, змија и вила), својевољно притекне човјеку у помоћ. Ова змија је свакако чуваркућа, која представља дух претка заштитника, пошто је са осталим змијама човјек обично у непријатељству. Змија обично помаже тако што смртно рањеноме доноси лијекове траве од којих он оздрави, па се овдје извјесно ради о травки живота, мистичној биљци коју траже јунаци многих народних пјесама и прича.
Змија и вук су два главна облика животињског отјеловљења предака, чије душе кроз ова два бића чувају кућу и оно што је око ње. Као и према вуку, и према змији човјек има двострук однос: истовремено је се боји, али је и поштује. Вјерује се да ће онога ко убије чуваркућу стићи зла судбина. Ако неко случајно у близини куће убије змију плугом приликом орања, прописно ће је сахранити, некада чак и покривену платном, односно покровом, баш као што се и према убијеном вуку понаша са поштовањем.
Познат је стари обичај засијецања дјететовог увета над прагом, забиљежен у Србији; овај обред је заправо приношње жртве мртвом претку који је сахрањен под прагом, а у преносном смислу и змији у коју је инкарниран. Змија која чува кућу ријетко излази из свог боравишта под прагом. Вјерује се чак и само њено појављивање у дворишту домаћина представља злослутан знак, који често означава да ће неко умријети. Вјероватно се због тога поменута „жртва у крви“ и приноси, како би змија остала на свом мјесту и тако се избјегао непожељан сусрет.
Избјегавању змија служи и магијски обичај бацања камена са десне ноге, док се рукама запуше уши. Ово се чини током два прољећна празника, увијек прије изласка Сунца, што је једна од потврда везе Мјесеца и змије и говори у прилог томе да је змија лунарно биће. Смисао ове радње је у томе да се окамене змије на удаљености до које је бачен камен, чији пад не треба чути, и да се на тај начин човјек заштити од њиховог уједа; овдје се ваља подсјетити да је један од нетабуисаних назива за вука каменик, а за змију каменица.
Змијске ноге, глава и срце
Змија је „најљућа“ крајем љета, а од посебног магијског значаја је она змија која се убије између 28. августа и 21. семптемба. Срце такве мртве змије, посебно ако је живјека под љеском, крије тајне свих отровних трава. Одсјечена и осушена глава овакве змије основ је многих магијских ритуала који омогућавају препознавање вјештица, буђење љубавних осјећања, па чак и разумјевање немуштог језика којим разговарају животиње. Када се кроз ову осушену главу у прољеће посије босиљак, он ће када изникне омогућити разговор са духовима умрлих предака; овакав разговор се може обавити кад год се жели, али само током ноћи: потребно је прије спавања ставити овај босиљак испод јастука и помислити на особу са којом се у сну жели разговарати.
Народна пјесма:
„Да виш, брате, чуда великога!
Мало стало, за дуго не било,
Док ето ти из дувара гује,
Гуја носи траве свакојаке;
Ал' ето ти из облака виле,
И ето ти из горе курјака;
Вуче Вуку ране зализује,
А гуја му траве доносаше,
Вила Вуку траве превијаше.“
Вјерује се у да свака змија уствари има ноге. Она их прво крије одређееени број година, а затим их „пушта“, приликом претварања у змаја или алу. Ко би прије тога видио ове ноге, морао би одмах умријети. Предпоставља се да змија своје ноге крије у кошуљици, којој се због тога приписују магичччна иии љековввита својства. Змијска кошуљуца, рожни слој који змија периодично одбацује у цјелини, скидајући је попут чарапе, може се искористити за ритуале лијечења и подмлађивања, посебно ако је пронађена у одређено вријеме или на одређеном мјесту. Користи се и у народном лијечењу код дјеце која пате од неуздржљвог страха. У Црној Гори је обичај да се срце извађено из убијене змије „ушије дјетету у хаљиницу“, што доприноси његовом здрављу и снази. Дакле, сви дијелови змије имају примјену у најразличитијим магијским радњама.
У епским народним пјесмама наилазимо и на могућност да жива змија, као једно од четири српска тотемска бића (вук, змај, змија и вила), својевољно притекне човјеку у помоћ. Ова змија је свакако чуваркућа, која представља дух претка заштитника, пошто је са осталим змијама човјек обично у непријатељству. Змија обично помаже тако што смртно рањеноме доноси лијекове траве од којих он оздрави, па се овдје извјесно ради о травки живота, мистичној биљци коју траже јунаци многих народних пјесама и прича.