Тодорци
Ови мрачни коњаници спадају у ред злих бића. Сем карактеристичне и нераскидиве повезаности са коњима, помиње се и да је сваки јахач огрнут плаштом, да немају лица, да су наоружани сабљама и да не оклијевају да распоре човјека, да су понекад невидљиви, па их уплашени људи могу чути како пролазе, али их не могу видјети, иако сутрадан проналазе бројне трагове коњских копита који свједоче о њиховом проласку, као и да су увијек и у свакој прилици сурови. Називају се тодорцима, а њихово право нетабуисано име једно је од многих изгубљених у дубинама времена, јер га је било забрањено изговарати, у вјечном страху од топота њиховог приближавања и од копита њихових коња.
Тодорова недјеља, названа по хришћанском свецу, крије неке мрачне тајне. Срби, Македонци и Бугари, у народном виђењу хришћанства које чува паганске елементе, који су у несагласности са црквеним учењима, и данас замишљају самог свеца, кога зову и Велики Тодор, као хромог коња или његовог јахача који ноћу, током Тодорове недјеље, може донијети смрт, болест и лудило; ово је, очигледно, прилично чудна особима за једног свеца и великомученика, па се ту свакако крију трагови ранијег, страшног вјеровања.
По предању, на овај шестодневни празник, који обично пада крајем фебруара, никако не треба полазити на пут, а ако се баш мора, никако ноћу, зато што демонски јахачи у Тодорову недјељу ударцима копита усмрћују све који се тад нађу на путу. Јахачи представљају спој људи и коња: допола су коњи, а од пола људи: јахачу немају своје ноге, него „расту“ коњима из леђа. Ово објашњење и двоструко схватање самог Великог Тодора: он је истовремено и коњ и јахач и оба његова описа су тачна, јер ове двије ствари представљају нераздвојиво јединство; он је такође и хром, што указује да је лунарно биће.
Вођа тамних коњаника у причама се појављује тек иза својих јахача. Дакле, хроми предводник иде на зачељу, вјероватно зато што је спорији, а у Великом Тодору су многи истраживачи словеснке митологије, на основу његове велике моћи, са различитим успјехом тражили Тројана, Хромог Дабу, Црнобога или неког другог демона или бога словенског пантеона. Мисли се да је чак и древни култ Трачког коњаника у блиској вези са овим вјеровањем које су, према траговима, осим Трачана, познавали и њихови сусједи Трибали, Мези, Дарданци и Дачани, неколико вијекова прије Христа. Удентитет овог страшног јахача остаје скривен, баш као и његово лице које по причама нико никада није видио, јер је увијек прекривено калпаком.
На дан Тодорове суботе, завршног дана празника, мјеси се коњски колач или копитњак, хљеб избушен или обликован тако да његова средина или цјелина подсјећа на отисак копита. Овај хљеб се даје свим коњима у домаћинству да га нагризу у дворишту домаћина; ово би могло представљати приношење жртве која треба да умилостиви демонске јахаче, чије се најопасније појављивање очекује у току ноћи која слиједи. Сви укућани зато треба да су у кући прије мрака и тада се не смије ложити ватра, јер се вјерује да тодорци не воле дим. Очигледно је да они представљају хтонске демоне који су у јакој вези са доњим свијетом, што потврђује учешће жена у обреду заштите од њих, али и обичаји у вези са змијама који се обављају истог дана, када и змије наводно „излазе из земље“.
Тодорова недјеља, названа по хришћанском свецу, крије неке мрачне тајне. Срби, Македонци и Бугари, у народном виђењу хришћанства које чува паганске елементе, који су у несагласности са црквеним учењима, и данас замишљају самог свеца, кога зову и Велики Тодор, као хромог коња или његовог јахача који ноћу, током Тодорове недјеље, може донијети смрт, болест и лудило; ово је, очигледно, прилично чудна особима за једног свеца и великомученика, па се ту свакако крију трагови ранијег, страшног вјеровања.
По предању, на овај шестодневни празник, који обично пада крајем фебруара, никако не треба полазити на пут, а ако се баш мора, никако ноћу, зато што демонски јахачи у Тодорову недјељу ударцима копита усмрћују све који се тад нађу на путу. Јахачи представљају спој људи и коња: допола су коњи, а од пола људи: јахачу немају своје ноге, него „расту“ коњима из леђа. Ово објашњење и двоструко схватање самог Великог Тодора: он је истовремено и коњ и јахач и оба његова описа су тачна, јер ове двије ствари представљају нераздвојиво јединство; он је такође и хром, што указује да је лунарно биће.
Вођа тамних коњаника у причама се појављује тек иза својих јахача. Дакле, хроми предводник иде на зачељу, вјероватно зато што је спорији, а у Великом Тодору су многи истраживачи словеснке митологије, на основу његове велике моћи, са различитим успјехом тражили Тројана, Хромог Дабу, Црнобога или неког другог демона или бога словенског пантеона. Мисли се да је чак и древни култ Трачког коњаника у блиској вези са овим вјеровањем које су, према траговима, осим Трачана, познавали и њихови сусједи Трибали, Мези, Дарданци и Дачани, неколико вијекова прије Христа. Удентитет овог страшног јахача остаје скривен, баш као и његово лице које по причама нико никада није видио, јер је увијек прекривено калпаком.
На дан Тодорове суботе, завршног дана празника, мјеси се коњски колач или копитњак, хљеб избушен или обликован тако да његова средина или цјелина подсјећа на отисак копита. Овај хљеб се даје свим коњима у домаћинству да га нагризу у дворишту домаћина; ово би могло представљати приношење жртве која треба да умилостиви демонске јахаче, чије се најопасније појављивање очекује у току ноћи која слиједи. Сви укућани зато треба да су у кући прије мрака и тада се не смије ложити ватра, јер се вјерује да тодорци не воле дим. Очигледно је да они представљају хтонске демоне који су у јакој вези са доњим свијетом, што потврђује учешће жена у обреду заштите од њих, али и обичаји у вези са змијама који се обављају истог дана, када и змије наводно „излазе из земље“.