Вукодлак
Вукодлак је човјек који има вучије обличје, биће које се претворило у застрашујући спој човјека и вука, заправо у демона крвавих очијупрекривеног вучијом длаком. Основна разлика у односу на вампира јесте у томе што је вукодлак жив човјек, што ће и остати након преображаја. Вукодлак се може препознати и у људској форми по неким карактеристичним знацима, као што су длакави дланови, спојеним обрвама или истој дужини кажипрста и средњег прста, а из демонског у човјечији облик може се повратити ако се додирне неким металом, као што су гвожђе, сребро и челик.
Вукодлак се поистовјећује са вампиром или бјесомаром, иако постоје многе очигледне разлике. По предању, вукодлаком постаје живо нерођено дијете у мајчиној утроби, закопано заједно са мајком, које после седам година порасте велико као вук, али је окрутније од вука. Такође се мисли да ујед вукодлака преноси ово проклество и на оног ко тај ујед преживи. У вези с тим је и вјеровање да ће се у вукодлака претворити онај ко поједе месо животиње коју је напао или заклао вук.
Јужни Словени вјерују да ће се у вукодлака претворити и умрли сахрањен са дугим ноктима и у одјећи која је плетена током Вучје недјеље, празника посвећеном вуку, тј. да ће се такав мртвац повампирити. Да би се ово спријечило, мртвацу се ствавља сребрна пара испод језика. У Црној Гори постоји вјеровање да се сваки вампир за неко вријеме мора „прометнути у вука“. Због ових преплитавања појмова вампира и викодлака, на Балкану су скоро изједначени, иако се зна да се ради о два одвојена митолошка бића са различитим особинама. Вукодлака знају Словени, али и њихови сусједи, па се може претпоставити да је то демон старији и од вампира.
Вјеровање у повременом претварању свих Словена у вукове извјесно може бити у непосредној вези са причама о овим бићима. Могуће је да се ово дешава током дванаест некрштених дана након Божића, када се свијетом крећу многе мрачне силе, а о Божићу је и данас сачуван обичај да се поворке људи, који се називају вучари, маскирају у вукове и опонашају их. Практично сви митолошки извори сугеришу да се ово годишње претварање обавља сопственом вољом, а вјерује се да и ову застрашујућу метаморфозу изазива пун Мјесец, који је од вајкада повезан са активношћу вукодлака, или бар да је она тада могућа и вјероватна. На њихову лунарну природу указују и народна вјеровања да вукодлаци „једу Мјесец“, што је записано у XIII вијеку, као и да је „пас на Мјесецу“, а пас се у народним вјеровањима често изједначава са вуком.
Мистериозна привлачност легенде о вукодлацима очувала се и у модерној литератури, рецимо у занимљивој фатастичног причи руског писца Александра Толстоја (1883-1945), „Вукодлакова породица“, о официру који долази у српско село и заљубљује се у дјевојку чији су укућани вукодлаци.
Вукодлак се поистовјећује са вампиром или бјесомаром, иако постоје многе очигледне разлике. По предању, вукодлаком постаје живо нерођено дијете у мајчиној утроби, закопано заједно са мајком, које после седам година порасте велико као вук, али је окрутније од вука. Такође се мисли да ујед вукодлака преноси ово проклество и на оног ко тај ујед преживи. У вези с тим је и вјеровање да ће се у вукодлака претворити онај ко поједе месо животиње коју је напао или заклао вук.
Јужни Словени вјерују да ће се у вукодлака претворити и умрли сахрањен са дугим ноктима и у одјећи која је плетена током Вучје недјеље, празника посвећеном вуку, тј. да ће се такав мртвац повампирити. Да би се ово спријечило, мртвацу се ствавља сребрна пара испод језика. У Црној Гори постоји вјеровање да се сваки вампир за неко вријеме мора „прометнути у вука“. Због ових преплитавања појмова вампира и викодлака, на Балкану су скоро изједначени, иако се зна да се ради о два одвојена митолошка бића са различитим особинама. Вукодлака знају Словени, али и њихови сусједи, па се може претпоставити да је то демон старији и од вампира.
Вјеровање у повременом претварању свих Словена у вукове извјесно може бити у непосредној вези са причама о овим бићима. Могуће је да се ово дешава током дванаест некрштених дана након Божића, када се свијетом крећу многе мрачне силе, а о Божићу је и данас сачуван обичај да се поворке људи, који се називају вучари, маскирају у вукове и опонашају их. Практично сви митолошки извори сугеришу да се ово годишње претварање обавља сопственом вољом, а вјерује се да и ову застрашујућу метаморфозу изазива пун Мјесец, који је од вајкада повезан са активношћу вукодлака, или бар да је она тада могућа и вјероватна. На њихову лунарну природу указују и народна вјеровања да вукодлаци „једу Мјесец“, што је записано у XIII вијеку, као и да је „пас на Мјесецу“, а пас се у народним вјеровањима често изједначава са вуком.
Мистериозна привлачност легенде о вукодлацима очувала се и у модерној литератури, рецимо у занимљивој фатастичног причи руског писца Александра Толстоја (1883-1945), „Вукодлакова породица“, о официру који долази у српско село и заљубљује се у дјевојку чији су укућани вукодлаци.