Рај и нав
По словенском вјеровању, душа покојника након смрти прелази у други живот. Одлази у рај или нав, загробне приеделе за које је Луј Леже; на основу постојања обје ријечи у свим словеснким језицима, претпоставио да су два одвојена мјеста, пакао и рај.
Спаљивање покојника, жртвовање оружја, коња и паса, стављање хране у гроб покојнику и даће на којима се за мртве мјесе нарочити колачи доказују дасу Словени вјеровали у загробни живот. У пјесми "Смрт Марка Краљевића" Марко убије свога коња шарца и ломи сабљу, вјероватно да би и они пошли са њим на онај свијет. Овдје је занимљиво поменути да се овај "пренос" са овога на онај свијет не односи само на предмете у власништву, већ и на општи статус који једна особа ужива: вјеровало се да роб на овом свијету остаје роб и на ономе, па су стари Словени радије гинули у борби као слободни људи него дозвољавали да буду заробљени и постану робови.
Ријеч рај, која је старија од хришћанства, и у хришћанској терминологији код свих Словена означава исто оно што је, по свој прилици, означавала и много раније; хришћанска црква ју је усвојила, као и идеју која стоји иза ње, да је то "дом праведних" на оном свијету.
Није сигурно гдје се налази загробни свијет, али је прихватљива теза да се налази с друге стране морра. У прилог томе говори случај сахрањивања мртвих полагањем у чамац, који би потом био гурнут у море. Понекад би, због удаљености мора, Словени својемртве спалили, пошто би их претходно симболично ставили у чамац. Да је други свијет негдје преко мора покрепљује и српско вјеровање да куга прелази преко мора када долази да мори људе. Такође је значајна улога коју има вода, посебно текућа, још увијек има у погребног култу: када се након погреба у ријеци пере одјећа умрлог, обавезно се неки мањи дио одјеће намјерно пусти низ воду, а исто тако се и вода која је била крај поконика на самртном одру просипа у ријеку или поток. Вјеровато све ово има везе са идејом да се свака ријека коначно улива у море и тако води до "оног свијета" на који одлазе суше, чак и оне које се којим случајем "задрже" у води на самртном одру. Извјесно је да су бар Словени који су живјели покрај мора у VIII и IX вијеку имали представе о лађи мртвих, јер су археолози у тај период смјестили пронађене надгробне плоче и гробове у виду лађа.
Друга могућност је да се свијет мртвих налази под земљом, у некој шуми, и да је у њега могуће стићи још за живота кроз неку дубоку шумску јаму или пећину. Словени су, поред спаљивања, своје мртве сахрањивали и закопавањем у пољима, по шумама, под прагом или испо огњишта, при чему је лице покојника окренуто ка Сунцу које се рађа.
Ипак, изгледа да је у раније вријеме обичај спаљивања био најчешћи. О овоме говори и арапски путописац Ибн Фадлан који је, на својим питовањима у X вијеку, присуствовао церемонији спаљивања једног Руса и који наводи да му је неко од присутних рекао: "Ви сте, Арапи, један непромишљен народ; закопавате човјека у земљу, гдје га раздиру животиње и црви; а ми га спалимо да би одмах отишао у рај." О раздвајању душе од тијела, као битно услову одласка на онај свијет, говори и српски благолов за покојника: "Бог да му сушу прости.", који изажава жељу да се покојникова душа успјешно растави од свога умрлога тијела.
Ријеч "става", који на српском језику означава велики, смртни страх, користи се, попут ријечи даћа и тризна, и да означи слављење и гозбу у част покојника. Ову ријеч и обичај су, како мисле историчари, од свих сабораца Словена примили и Хуни, па су тако након смрти свог вође "славили страву над гробом Атилиним".
Да ми покојним имао мира на онема свијету, мора бити прописно сахрањен и мора му се дотурати храна редовно. Обичај доуривања хране се код хришћана сасвим задржао, па тако Срби на даћама на гробу покојника дају жртве у храни на прагу његове овоземаљске куће, гдје су првобитно вршена сахрањивања, јер је само тако ова симболичка жртва у његовом домету. На гроб се оставља по дио сваког јела, а у Румунији се, из храну, доноси и одијело. У Чешкој су у старим гробовима пронађени судови у којима се остављала храна за покојника. У Србији, у пожаревачком округу, забиљежен је обичај да се поред мртваца оставља штап "да би покојник на оном свијету могао бранити своју храну од гладних душа којима се не даје подушје". Ту спадају и обичај одасипања мало пића из чаше на под, који прати вјеровање да у доњем свијету влада вјечита жеђ, као и обичај да се храна која падне наземљу не дира јер је намјењена прецима.
Спаљивање покојника, жртвовање оружја, коња и паса, стављање хране у гроб покојнику и даће на којима се за мртве мјесе нарочити колачи доказују дасу Словени вјеровали у загробни живот. У пјесми "Смрт Марка Краљевића" Марко убије свога коња шарца и ломи сабљу, вјероватно да би и они пошли са њим на онај свијет. Овдје је занимљиво поменути да се овај "пренос" са овога на онај свијет не односи само на предмете у власништву, већ и на општи статус који једна особа ужива: вјеровало се да роб на овом свијету остаје роб и на ономе, па су стари Словени радије гинули у борби као слободни људи него дозвољавали да буду заробљени и постану робови.
Ријеч рај, која је старија од хришћанства, и у хришћанској терминологији код свих Словена означава исто оно што је, по свој прилици, означавала и много раније; хришћанска црква ју је усвојила, као и идеју која стоји иза ње, да је то "дом праведних" на оном свијету.
Није сигурно гдје се налази загробни свијет, али је прихватљива теза да се налази с друге стране морра. У прилог томе говори случај сахрањивања мртвих полагањем у чамац, који би потом био гурнут у море. Понекад би, због удаљености мора, Словени својемртве спалили, пошто би их претходно симболично ставили у чамац. Да је други свијет негдје преко мора покрепљује и српско вјеровање да куга прелази преко мора када долази да мори људе. Такође је значајна улога коју има вода, посебно текућа, још увијек има у погребног култу: када се након погреба у ријеци пере одјећа умрлог, обавезно се неки мањи дио одјеће намјерно пусти низ воду, а исто тако се и вода која је била крај поконика на самртном одру просипа у ријеку или поток. Вјеровато све ово има везе са идејом да се свака ријека коначно улива у море и тако води до "оног свијета" на који одлазе суше, чак и оне које се којим случајем "задрже" у води на самртном одру. Извјесно је да су бар Словени који су живјели покрај мора у VIII и IX вијеку имали представе о лађи мртвих, јер су археолози у тај период смјестили пронађене надгробне плоче и гробове у виду лађа.
Друга могућност је да се свијет мртвих налази под земљом, у некој шуми, и да је у њега могуће стићи још за живота кроз неку дубоку шумску јаму или пећину. Словени су, поред спаљивања, своје мртве сахрањивали и закопавањем у пољима, по шумама, под прагом или испо огњишта, при чему је лице покојника окренуто ка Сунцу које се рађа.
Ипак, изгледа да је у раније вријеме обичај спаљивања био најчешћи. О овоме говори и арапски путописац Ибн Фадлан који је, на својим питовањима у X вијеку, присуствовао церемонији спаљивања једног Руса и који наводи да му је неко од присутних рекао: "Ви сте, Арапи, један непромишљен народ; закопавате човјека у земљу, гдје га раздиру животиње и црви; а ми га спалимо да би одмах отишао у рај." О раздвајању душе од тијела, као битно услову одласка на онај свијет, говори и српски благолов за покојника: "Бог да му сушу прости.", који изажава жељу да се покојникова душа успјешно растави од свога умрлога тијела.
Ријеч "става", који на српском језику означава велики, смртни страх, користи се, попут ријечи даћа и тризна, и да означи слављење и гозбу у част покојника. Ову ријеч и обичај су, како мисле историчари, од свих сабораца Словена примили и Хуни, па су тако након смрти свог вође "славили страву над гробом Атилиним".
Да ми покојним имао мира на онема свијету, мора бити прописно сахрањен и мора му се дотурати храна редовно. Обичај доуривања хране се код хришћана сасвим задржао, па тако Срби на даћама на гробу покојника дају жртве у храни на прагу његове овоземаљске куће, гдје су првобитно вршена сахрањивања, јер је само тако ова симболичка жртва у његовом домету. На гроб се оставља по дио сваког јела, а у Румунији се, из храну, доноси и одијело. У Чешкој су у старим гробовима пронађени судови у којима се остављала храна за покојника. У Србији, у пожаревачком округу, забиљежен је обичај да се поред мртваца оставља штап "да би покојник на оном свијету могао бранити своју храну од гладних душа којима се не даје подушје". Ту спадају и обичај одасипања мало пића из чаше на под, који прати вјеровање да у доњем свијету влада вјечита жеђ, као и обичај да се храна која падне наземљу не дира јер је намјењена прецима.