Идоли богова
Идоли богова се помињу скоро код свих старих хроничара. Понегдје су грубо изађени, али умјетнички, као и храмови. Некада су велики као дивови и тешко да их једва четири вола могу помаћи, а примјер је Световидов идол, док су негдје малени, а примјер је Триглавов идол, кога су жреци скривали од хришћанских приповједника. Идоли су бивали украшени златом и сребром, које су задобијени као плијен у ратовима. Понекад су били посребрени и позлаћени, као скривени идол Триглавов, а понекад би само глава била сребрена, а града златна, као код Перуна.
Првобитно су идоли били примитивни, груби пањеви, камење или коље, мало обојени или исклесани. Овако су изгледали вјерватно у словенској и германској старини, јер у језерима ових народа једна иста рије означава идол и велики комад дрвета или пањ. Касније се тек примјећује потреба да се идолима назначе глава или руке, како би више личили на људе. Идоли су обично били од липе и од храста, тесани од бијелог бадњака који је био изван огњишта и није изгорио, а од сребра и злата су највјероватније почели да се израђују у вијековима непосредно пред примањем хришћанства.
Српска народна пословица гласи: "Из сваког пања не може се светац истесати."
Данашња страшила по пољима, по Чајкановићу, су некада били божански чувари. Долском хришћанства, ти идоли су добили форму крста или су деградирани потпуно, тако да се њихово право значење заборавило.
Српске народне пјесме чувају сјећање на старе словенске сребрне и латне идоле:
"С богом пођи, драго дијете моје
Не моли се богу 'ришћанскоме
Већ се моли богу сребрноме
Којег ти је саградио баба
Од сувога и сребра и злата
Не би ли се на те смиловао
Не би ли те але избавио."
Ово је у супротности са ранијим увјерењем да није било идола код Срба. Чајкановић је образложио српски обичај прања икона у ријеци у одређено вријеме, а и остатак дреног ритуала, јер у српском православљу такав обичај званично не постоји. Могуће је да се раније, умјесто хришћанске иконе домаћег свеца, која виси на зиду на источној страни, у свакој кући налазио идол племенског божанства чије се ритуално прање обављало на одређен празник.
Првобитно су идоли били примитивни, груби пањеви, камење или коље, мало обојени или исклесани. Овако су изгледали вјерватно у словенској и германској старини, јер у језерима ових народа једна иста рије означава идол и велики комад дрвета или пањ. Касније се тек примјећује потреба да се идолима назначе глава или руке, како би више личили на људе. Идоли су обично били од липе и од храста, тесани од бијелог бадњака који је био изван огњишта и није изгорио, а од сребра и злата су највјероватније почели да се израђују у вијековима непосредно пред примањем хришћанства.
Српска народна пословица гласи: "Из сваког пања не може се светац истесати."
Данашња страшила по пољима, по Чајкановићу, су некада били божански чувари. Долском хришћанства, ти идоли су добили форму крста или су деградирани потпуно, тако да се њихово право значење заборавило.
Српске народне пјесме чувају сјећање на старе словенске сребрне и латне идоле:
"С богом пођи, драго дијете моје
Не моли се богу 'ришћанскоме
Већ се моли богу сребрноме
Којег ти је саградио баба
Од сувога и сребра и злата
Не би ли се на те смиловао
Не би ли те але избавио."
Ово је у супротности са ранијим увјерењем да није било идола код Срба. Чајкановић је образложио српски обичај прања икона у ријеци у одређено вријеме, а и остатак дреног ритуала, јер у српском православљу такав обичај званично не постоји. Могуће је да се раније, умјесто хришћанске иконе домаћег свеца, која виси на зиду на источној страни, у свакој кући налазио идол племенског божанства чије се ритуално прање обављало на одређен празник.