Коњи богова
Словенски богови су и ратници, а неки од њих имају коње који често имају необична својства. Ови митски коњи су повезани са Мјесецом, тј. лунарним култом и неријетко имају два супротна лица. То значи да је једно световно, тј. обично, а друго је божанско, тј. моћно и чудесно, али се они показују обично ноћу.
Моћни Световид би зајахао свог коња ноћу и тако би прогонио непријатеље Словена. Могло би се закљључити да он има два коња: бијелога јаше дању, а црнога ноћу. Највероватније се ради о истој животињи која има сва лица. Запис да Световидовог бијелца чувају свештеници у храму судине говори о томе. Наизглед је то обичан коњ, кога само свјештеници смију додирнути, а гријех је ишчупати длаку с њега. Користи га само велики свјештеник у магијским ритуалима гдје предказује будућност у име Световида. Такође је записано предање да се тај чувани коњ знао наћи изјутра исцрпљен, ознојен и каљав и вјеровало се да га је претходне ноћи јахао Световид.
Бјелац је коришћен за гатање пред полазак у рат. Свештеници би испред храма постављали на тло троструки ред копаља, а затим изводила одседланог бјелца да пређе преко њих. Ако би он кренуо преко копаља десном ногом, сматрало се да ће исход бити повољан, а ако би кренуо лијевом, то је значило несрећу и одлагао би се ратни поход. То што је коњ био оседлан и што га је водио само свештеник, говори о вјеровању да се на њему у трнутку прорицања налазио невидљиви Световид и да је он управљао кораком свог коња.
Прича о Триглаву, слично Световиду, каже да је и њему био посвјећен коњ вранац и био је коришћен за гаатање слично као и Световидов кољ. Триглавови свештеници су тврдили да, попут Световида, и овај бог ноћу зајаше коња и протјерава зле духове од земље.
Народна бајка: "Зајаши момче коња и не прође ни трен, већ се нађоше код куће. Волшебни коњ опет се претвори у рагу."
У народним пјесмама и приповјеткама наилазимо на необичне коње, које посједују велики јунаци или дјеца необичног поријекла. У српској пјесми Женидба Краља Вукашина, његов ривал и велики јунак "Момчил има коња Јабучила, Јабучина коња крилатога; куг год хоће прелећети може". У пјесму се ова крила могу видјети само пред зору, јер их пушта "када први запјевају пјевци", а и по наредби свог господара. Био је налик коњу неког словеснког бога. У првим верзијама пјесме је можда то и био.
Моћни Световид би зајахао свог коња ноћу и тако би прогонио непријатеље Словена. Могло би се закљључити да он има два коња: бијелога јаше дању, а црнога ноћу. Највероватније се ради о истој животињи која има сва лица. Запис да Световидовог бијелца чувају свештеници у храму судине говори о томе. Наизглед је то обичан коњ, кога само свјештеници смију додирнути, а гријех је ишчупати длаку с њега. Користи га само велики свјештеник у магијским ритуалима гдје предказује будућност у име Световида. Такође је записано предање да се тај чувани коњ знао наћи изјутра исцрпљен, ознојен и каљав и вјеровало се да га је претходне ноћи јахао Световид.
Бјелац је коришћен за гатање пред полазак у рат. Свештеници би испред храма постављали на тло троструки ред копаља, а затим изводила одседланог бјелца да пређе преко њих. Ако би он кренуо преко копаља десном ногом, сматрало се да ће исход бити повољан, а ако би кренуо лијевом, то је значило несрећу и одлагао би се ратни поход. То што је коњ био оседлан и што га је водио само свештеник, говори о вјеровању да се на њему у трнутку прорицања налазио невидљиви Световид и да је он управљао кораком свог коња.
Прича о Триглаву, слично Световиду, каже да је и њему био посвјећен коњ вранац и био је коришћен за гаатање слично као и Световидов кољ. Триглавови свештеници су тврдили да, попут Световида, и овај бог ноћу зајаше коња и протјерава зле духове од земље.
Народна бајка: "Зајаши момче коња и не прође ни трен, већ се нађоше код куће. Волшебни коњ опет се претвори у рагу."
У народним пјесмама и приповјеткама наилазимо на необичне коње, које посједују велики јунаци или дјеца необичног поријекла. У српској пјесми Женидба Краља Вукашина, његов ривал и велики јунак "Момчил има коња Јабучила, Јабучина коња крилатога; куг год хоће прелећети може". У пјесму се ова крила могу видјети само пред зору, јер их пушта "када први запјевају пјевци", а и по наредби свог господара. Био је налик коњу неког словеснког бога. У првим верзијама пјесме је можда то и био.