Гробља
Прва гробља су била у оближним пољима и шумама, крај насеобина и означавали су се каменим споменицима, дрвеним штаповима и високим хумкама земље (могила, руски курган, што је стара ријеч за круг). Понекад су мртви спаљивани и њихов пепео се спуштао у гроб, без урне. У гробовима се налазило и оружје и друге ствари које су указивале на то да је гроб "нови стан" за умрлог. Као посмртна жртва, покојника су понекад пратили и његов коњ, пас или соко, а умјесто надгробног споменика у земљу је забадано оружје, посебно у случају погинулих у боју.
Првобитно су Словени сахрањивани под кућним прагом, настављајући на такав начин да чувају кућу након смрти. Ово није био практичан обичај, па није опстао, али је симболични очуван. Умјесто покојника, у кући је сарањивано оно што га може представити и ту симболику носе два обичаја забиљежена крајем XIX вијека. Први је из Босне и налаже да се покојнику, кад умре у кући, обрежу нокти са руку и ногу, па се "утуре" у рупицу на прагу која се након тога зачепи. Вјерује се да ће на овај начин "међу укућанима иза мртвог велики мир и слога остати". Други обичај је из Србије и састоји се у томе да покојника измјере "црвеним концем од врха главе до прстију ножних", а затим "тај конац закопају у кућу" како би укућани и стока били здрави. Занимљиво је вјеровање да ће се "затрти породица" ономе ко први сахрани свог покојника на новом гробљу, одатле и називи "медвеће" за поједина гробља, што сугерише да је на њима први сарањиван убијени медвед, а ово чудно вјеровање потиче вјероватно из времена када су мртваци почињали да се сахрањују изван кућа.
Народна пјесма Срмт војводе Кајице:
"Саранише војводу Кајицу,
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше."
Некога ога гоне, вјеровало се да треба да се сакрије на гробљу, јер нико жив тамо не смије да привири ноћу. Гробље је мјесто гдје се скупљају нечисте силе, које су највеће ноћу, па се зато ноћу не треба одазивати, било ко да те зове. То је мјесто и на коме обитвају душе покојника, које могу наудити, али и пружити уточиште прогоњенику. Душе, неко вријеме након смрти, обитвају на гробљу и о томе говори обичај да се на сахрану иде једним, а враћа другим путем, да би се душа покојника заварала, тако да се не може вратити назад. Пуштањем косе и браде и ношење црнине, мијења се изглед од уобичајеног и тако покојник не може препознати ожалошћеног и не враћа му се. Исто тако, надгробни споменик се прави од камена јер је камен "сјенови" па у себе прима душу умрлог. Благослов за покојника "Бог да му душу прости", није молитна да му се опросте гријеси, него да се његова душа ослободи од тијела, да се тијело распане, а душа да га напусти и оде на други свијет.
Вампири су умрле душе која нису напустила своја тијела и јављају се на гробљима. Оно је њихово станиште и устају у глуво доба ноћи, а враћају се у гробља прије првих пијетлова.
Првобитно су Словени сахрањивани под кућним прагом, настављајући на такав начин да чувају кућу након смрти. Ово није био практичан обичај, па није опстао, али је симболични очуван. Умјесто покојника, у кући је сарањивано оно што га може представити и ту симболику носе два обичаја забиљежена крајем XIX вијека. Први је из Босне и налаже да се покојнику, кад умре у кући, обрежу нокти са руку и ногу, па се "утуре" у рупицу на прагу која се након тога зачепи. Вјерује се да ће на овај начин "међу укућанима иза мртвог велики мир и слога остати". Други обичај је из Србије и састоји се у томе да покојника измјере "црвеним концем од врха главе до прстију ножних", а затим "тај конац закопају у кућу" како би укућани и стока били здрави. Занимљиво је вјеровање да ће се "затрти породица" ономе ко први сахрани свог покојника на новом гробљу, одатле и називи "медвеће" за поједина гробља, што сугерише да је на њима први сарањиван убијени медвед, а ово чудно вјеровање потиче вјероватно из времена када су мртваци почињали да се сахрањују изван кућа.
Народна пјесма Срмт војводе Кајице:
"Саранише војводу Кајицу,
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше."
Некога ога гоне, вјеровало се да треба да се сакрије на гробљу, јер нико жив тамо не смије да привири ноћу. Гробље је мјесто гдје се скупљају нечисте силе, које су највеће ноћу, па се зато ноћу не треба одазивати, било ко да те зове. То је мјесто и на коме обитвају душе покојника, које могу наудити, али и пружити уточиште прогоњенику. Душе, неко вријеме након смрти, обитвају на гробљу и о томе говори обичај да се на сахрану иде једним, а враћа другим путем, да би се душа покојника заварала, тако да се не може вратити назад. Пуштањем косе и браде и ношење црнине, мијења се изглед од уобичајеног и тако покојник не може препознати ожалошћеног и не враћа му се. Исто тако, надгробни споменик се прави од камена јер је камен "сјенови" па у себе прима душу умрлог. Благослов за покојника "Бог да му душу прости", није молитна да му се опросте гријеси, него да се његова душа ослободи од тијела, да се тијело распане, а душа да га напусти и оде на други свијет.
Вампири су умрле душе која нису напустила своја тијела и јављају се на гробљима. Оно је њихово станиште и устају у глуво доба ноћи, а враћају се у гробља прије првих пијетлова.