Откривање вампира и заштита од њих
Вампир се најчешће открива по дану, јер је тада безопасан. Преводи се вранац без биљега преко гробља, јер он не смије да пређе преко вампира. Раскопавају гроб од кога коњ зазире и, ако у њему пронађу нераспаднут леш, избоду га коцем и баце у ватру да изгори. Понекад се око гробова просипа пепео или пијесак, да би се вампир открио по отисцима стопа или се говоре магијске ријечи умрлом: „Кад све то пребројиш, тад да се повампириш.“
Народна бајка: „…Дете набра дрва, па кад се смрче, наложи ватру поред гроба, извади из торбе погачу и пиле и стаде вечерати. Наједанпут се отвори трговчев гроб, из њега изађе трговац и седе с друге стране према детету. Дете настави јести не говорећи ништа. У зору дете оде трговчевом сину и рекне му да му оца нико не вади из гроба, већ да сам излази. Трговац опет нареди гробару да га сахрани, а дете погоди да га чува и друге вечери. Друге вечери било је као и прве. Треће вечери, чим трговац изађе из гроба, одмах рече детету: „Сине, алал ти мајчина сиса која те задојила, што синоћ и прексиноћ ниси проговорио; а да си проговорио, тебе би нестало.“
Понекад вампири посјећују и своје удовице и са њима могу имати и порода. Дијете рођено из оваквог односа назива се вампировић. Оваква дјеца нема сјенку, имају мањак костију и велику главу којом не могу гледати горе. Способна су да пронађу, виде и убију вампира. Њихова је крв отровна за вампире, по новијим вјеровањима. Онај ко убија вампира, мора се добро пазити да га вампирска крв не испрска да се и он не би, послије смрти, повампирио.
Бијели лук и гвожђе одбија вампире, али и рст насликан катраном на вратима куће, а овај крст је претхришћански. Словени су чешће преузимали превентивне мјере, као што је сахрањивање тијела лицем према земљи. Такође су се мртваци, да се не би повампирио, засјецали кожа и тетиве испод кољена, или су му забадали глогово трње под нокте. Постоји могућност да се глогов трн прије забадао и у чело, а сумњивом мртвацу су се сјекли глава и удови. Срби се штите на још један начин од повампирења, тако што се на мјесту гдје је лежала глава умрлога заковава глогов шиљак, а касније дрвени или гвоздени ексер, а и данас се понегдје поред крста, на гробу, закуцава глогов кочић. Преко свјежег гроба се, и око њега, набацивало глогово трње, од кога вампир зазире и не може да се пробије из земље.
Народна бајка: „…Дете набра дрва, па кад се смрче, наложи ватру поред гроба, извади из торбе погачу и пиле и стаде вечерати. Наједанпут се отвори трговчев гроб, из њега изађе трговац и седе с друге стране према детету. Дете настави јести не говорећи ништа. У зору дете оде трговчевом сину и рекне му да му оца нико не вади из гроба, већ да сам излази. Трговац опет нареди гробару да га сахрани, а дете погоди да га чува и друге вечери. Друге вечери било је као и прве. Треће вечери, чим трговац изађе из гроба, одмах рече детету: „Сине, алал ти мајчина сиса која те задојила, што синоћ и прексиноћ ниси проговорио; а да си проговорио, тебе би нестало.“
Понекад вампири посјећују и своје удовице и са њима могу имати и порода. Дијете рођено из оваквог односа назива се вампировић. Оваква дјеца нема сјенку, имају мањак костију и велику главу којом не могу гледати горе. Способна су да пронађу, виде и убију вампира. Њихова је крв отровна за вампире, по новијим вјеровањима. Онај ко убија вампира, мора се добро пазити да га вампирска крв не испрска да се и он не би, послије смрти, повампирио.
Бијели лук и гвожђе одбија вампире, али и рст насликан катраном на вратима куће, а овај крст је претхришћански. Словени су чешће преузимали превентивне мјере, као што је сахрањивање тијела лицем према земљи. Такође су се мртваци, да се не би повампирио, засјецали кожа и тетиве испод кољена, или су му забадали глогово трње под нокте. Постоји могућност да се глогов трн прије забадао и у чело, а сумњивом мртвацу су се сјекли глава и удови. Срби се штите на још један начин од повампирења, тако што се на мјесту гдје је лежала глава умрлога заковава глогов шиљак, а касније дрвени или гвоздени ексер, а и данас се понегдје поред крста, на гробу, закуцава глогов кочић. Преко свјежег гроба се, и око њега, набацивало глогово трње, од кога вампир зазире и не може да се пробије из земље.