Виле
Из VI вијека постоје споменици који говоре да су Словени обожавали виле, нижа митска бића, које су прелијепе, вјечно младе жене са дугом косом у којој лежи њихова моћ. Живе по планинама (планинкиње, загоркиње), далеко од људи, покрај вода (водарке, изворкиње, бродарице), у облацима (облакиње) и дивљем биљу (биљарице).
Вјеровало се дуго да виле припадају само Јужним Словенима, али новија истраживања откривају да су познате свим Словенима, али под другачијим именима.
Виле се рађају из росе, на црвеном цвијећу, кад истовремено грије сунце и пада киша, и на небу се налази дуга. Неке се рађају на небу, па постоји загонетка која говори о томе: „У облаку се родила, кроз горицу ходала, ни сису дојила, ни траву пасла.“ Обично не напуштају предјеле у којима живе, па се облакиње увијек крију у облацима и никада не слијећу, док биљарице живе у дивљем цвијећу и дрвећу, или око њега.
Носе танке прозрачне и дуге хаљине, а низ леђа и прси распуштене косе. Најчешће су обучене у бијело, па се и у пјесмама често помиње „бијела вила“, или у плаво, а коса им је златна или црна. У коси је тајна њихове дуговјечности. Ако се исчупа и једна њена длака, вила умире. Вјечни живот им обезбјеђује сјеме бијелог лука, које нико никад други није видио, а оне их једу, док им живот не досади и не одлуче да умру. Понекада имају крила и наоружане су стријелама, а очи им понекада сијевају као муње. Знају се претварати да су нешто што нису. Наизглед су крхке, чувају немилосрдно своје станиште од непожељних посјетилацаи спремне су да казне оне који узнемиравају забрањене вилинпросторе.
Понекад се окупљају на посебним мјестима које су забрањене људима, на планинама или шумским изворима и одатле потиче вјеровање да свако ко се напије воде на необичном извору мора да баци у воду новчић или окачи неку крпицу на грм поред извора, као жртву за сигурност. На мјесто гдје виле играју и пјевају „вилинско коло“ или „вилинско игралиште“, не смије се крочити, а препознаје се по кружном облику или трави, која је различита од околне траве. Демонска природа вила открива се у неким нељудским детаљима, као што су козје, коњске или магареће ноге, које крију под хаљином. Знају украсти и дијете из мајчиног наручја, па саме их одгајају и то дијете постаје велики јунак. Неке виле загоркиње живе у пећинама, тј. доњем свијету, у облику змије, и тек када изађу на горњи свијет постају дјевојке. То су тзв. Црне виле, хтонски демони. Активност ових демонских бића неријетко се повезују с Мјесецом и мјесечином, са глувим добом ноћи када играју и оргијају на обалама ријека. Занимљив је наш пејоративни израз виленити који означава игру или разуздано понашање, а везује се и за вилењаке.
Зла страна вила, која је приказана у пјесмама и причама је, да стално руше све што људи зазидају, као што су мост, тврђава или град, док не добију људску жртву узидану у темељ. Најпознатија пјесма са овим мотивом, „Зидање Скадра на Бојани“, каже: „Што мајстори за дан га саграде, то све вила за ноћ обаљује.“
Лирска народна пјесма:
„Град градила б'јела вила,
Ни на небу ни на земљи,
Но на грани од облака.“
Овако понашање вила се може са објаснити с тиме, да се град дизао на мјесту гдје је смјештено вилинско коло. У древну претхришћанску прошлост сеже и мотив пјесама о вилином граду од костију, гдје се приказују виле које уграђују људе у демонски град. За разлику од поменутих појединачних жртви, које имају посебна магијска својства (близанци, брат и сестра сличних имена), овдје се приликом уграђивања ради о правом помору, страдању великог броја неименованих људи. Овај вилин град није ни на небу ни на земљи; његови двори изузетне љепоте и раскоши смештени су на облацима или под земљом, негдје гдје ће остати непримјетни за обичне смртнике. Занимљиво је поменути тезу о поријеклу старог имена града Ниша, у Србији, који су Келти називали Вилин град, а исто име носи и велика одаја у пећини крај не толико удаљеног од града Бора, и то по фантастичним пећинским облицима који личе на окамењене људе, а окамењивање је још једна моћ коју посједују виле.
Виле се потчињавају искључиво онима који отму одјећу док се купају или играју, а ако им неко узме окриље, вео којим прекривају косу и крила, губе своју моћ и претварају се у обичне жене. Однос човјека и виле, као дивног али непокорног бића, носи у себи обавезну дозу трагике и разочарања, јер је човјек жели, али не може да остане са њом. Могуће их је на превари натјерати да се удају за смртне људе, али је ово осуђено на пропаст. Виле мрзе брак и њихова демонска природа наводе их да поврате своје окриље и заувијек „одлете“ од мужева, па чак из освете чине им зло. Дјеца смртих људи и бесмртних вила се називају вилењацима. Рађају се са неуобичајеним способностима и дуговјечни су као и виле, али се тешко уклапају у људску заједницу и живе изоловано, међу вилама или себи сличнима.
Слабост вила је да се заљубљују у снажне, лијепе и слободне људе, које помажу савјетима и дјелима. Многи јунаци узимали су их за посестриме, јер је ово једина врста односа са вилом која може да потраје цијели људски живот. Вила ће своме побратиму увијек бити на помоћи, чак и у најтежим недаћима које га задесе. Виле могу бити и помагачице и посестриме и дјевојкама, али рјеђе. Од њих могу измолити љепоту, заштиту, здраво потомство или добру удају: „Имала је ђевојчица бјелу вилу посестриму.“ Обично је разлог што вила прихвата овај дуготрајан однос неки мали поклон за њу или мала помоћ која јој је пружена у невољи, попут прављења хладовине док спава, или одмрсивање њене косе са неког жбуна; оваква ситна услуга може обезбједити човјеку моћног савезника.
Вилинска љепота
Док их неко не увриједи, виле не наносе зло и толико су лијепе да је тешко скинути поглед са њих. Витке су и високе, али недовољно обле и женствене. У народним пјесмама само се најљепше дјевојке пореде са вилама: „Ни вила јој, брате, равна није.“ Њихов је глас звонак, а пјевање умилно, али га разумију само појединци којима је дозвољено да уђу у друштво вила. Они који га чују, бивају омађијани њиме повилене. Са својим дивним гласовима примамљују младиће у своје коло. Када једном чује пјесму или говор неке виле, човјек више никада не заборави њен глас.
Иако су наклони према људима, виле су сујетне и тешко праштају. Ако их увриједе, било намјерно или нехотично (гажењем мјеста гдје играју, мућењем воде на њиховом извору, посматрањем њиховог купања, пјесмом љепшом од њихове, љепотом на коју су завидне…), знају да унаказе човјека, ослијепе га или усмрте својим погледом, или да га устријеле у руку или ногу, па и у само срце.
Биљарице и шумска мајка
Виле биљарице познају биље и имају способност да лијече и видају травама. Као и планинкиње, показују склоност да се кладе са смртним дјевојкама и увијек успјевају да их надмудре и прије њих уберу биље са магичним својствима. Посебно су ревносне у ријетким ноћима када се може пронаћи мистично и, по многима, непостојеће биље, које има магичну моћ: вратолом, расковник, сјеме бјелог лука… Овим биљем се лијече болести, смртоносне ране, исправљају тјеленсе недостатке и могу ускрснути мртве. Сви извори који носе вилино име су љековити: Вилина водица, Вилин кладенац… У пјесмама се говори и о томе како су знале да видају и најзнаменитије личности: „Краља вида од горице вила-а краљицу нема ко да вида.“
Народна бајка Вилина гора: „…Те почеше по гори брати некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другому опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очњи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао.“
Биљарице су везане за мјесто свог рођења, а и најчешће за дрво које чувају. Рађају се из биљака или дрвећа и живе у њима или око њих. Биљарице су, као и друге виле, способна да мијењају бића и дају им други облик. И саме се могу преображавати у различите животиње, као што су лабуд, сокол, коњ или вук, а имају и способност да проричу, али постоји могућност да су поменуте способности доступне само Шумској мајци, блиској биљарицама. Могу да говоре са животињама, које умјесто њих, траже магично биље.
Обично им је испод части да се мијешају у послове обичних смртника, а изузеци су ријетки. Оне понекад персонификују људске пророке, па похлепна чуварица воде тражи откупнину за прелазак преко воде, а вила баждарица брани приступ ка води и планини и тражи накнаду за њено коришћење. Током циклуса прољећњих обреда, приносе се жртве прилагањем предмета да се виле умилостиве. Биљарици се, као жртве, везују комадићи тканине или вуне за жбун или дрво у коме се мисли да живи. „Узми, вило, што је теби мило.“, дио је прастаре словеснке обредне пјесме, шапутане код приношења дарова Шумској мајци, од које жене обично траже помоћ.
Шумска мајка је позната у многим дијеловима Балкана. То је вила, чија је моћ већа од моћи оталих биљарица, које и саме траже понекада помоћ од ње. Могуће да је повезана са русалкама, а можда је и њихова краљица, када изађу из воде. Попут русалки, Шумска мајка се описује потпуно гола, што није уобичајено за виле и вјерује се да се „њена“ трава може анћи само уз воду. Ова трава има тајанствене моћи, јер може да излијечи нероткиње, али се не зна тачно о којој биљци је рјеч. Шумска мајка има велике груди и дуге нокте, и наклоњена је женама. Код Влаха се она назива Мума падури, „Велика мајка“, која има велику моћ трансформације, тако да се може претворити у лијепу дјевојку, али и у оронулу бабу. У посебним је односима са Воденим духом.
Самовиле и планинска мајка
Оно што су за већину Словена виле, за Бугаре и Македонце су самовиле. Код Срба је предање о вилама најразвијеније, док су самовиле само зле и осветољубљиве виле. Код Чеха и Пољака ријеч вила значи луд, што одговара српском вјеровању да од вила човјек може да полуди.
Када се окуси вода са извора самовила, постају јак као и оне, може да ишчупа дрво из корјена, пород су му крилата дјеца бијеле косе и ватрених очију. Таква дјеца одговарају опису змајевитих јунака које често одгајају виле у српским пјесмама. Бугари вјерују да се самовиле купају када пада киша, а грије сунце и сакате оне који се усуде да замуте њихове изворе. Самовила се замишља као јахачица на јелену и у руци носи змију отровницу умјесто бича. Има моћ да окамењује, али и да својим пољупцем ослобађа окамењеног.
Народна бајка „Бајна Илона“: „Бајна Илона тебе очекује. Сутра ћемо поћи, и ако ме послушаш, не брини се ништа. Него, јеси ли видео, тамо на обалама оног језера, и неке камене кипове?“ „Јесам.“ „Е, то су коњи и јахачи, њих двадесет и девет. Сви су они ишли по Бајну Илону, и ти ћеш сада бити стоти. У оном зачараном језеру, та вода што тако дивно светлуца, то је вода од које се одмах скамени свако ко само водом у њу ступи. Зато ни за живу главу не слушај Бајну Илону. Она ћете мамити слатким речима, преклињаће те да уђеш у ту воду…“
Клетва банатских Словена која говори о немилосрдној Планинској мајци, која је највјероватније такође вила, гласи: „Узела те, дабогда, Планинска мајка.“Вилин град је пећинска одаја названа због бројних облика које подсјећају на окамењене људе и планинској мајци се може приписати ово окамењивање. Друго тумачење ове клетве каже да често виле заволе смртног човјека, отму га и одведу са собом да би с њим рађале дјецу.
Вјеровало се дуго да виле припадају само Јужним Словенима, али новија истраживања откривају да су познате свим Словенима, али под другачијим именима.
Виле се рађају из росе, на црвеном цвијећу, кад истовремено грије сунце и пада киша, и на небу се налази дуга. Неке се рађају на небу, па постоји загонетка која говори о томе: „У облаку се родила, кроз горицу ходала, ни сису дојила, ни траву пасла.“ Обично не напуштају предјеле у којима живе, па се облакиње увијек крију у облацима и никада не слијећу, док биљарице живе у дивљем цвијећу и дрвећу, или око њега.
Носе танке прозрачне и дуге хаљине, а низ леђа и прси распуштене косе. Најчешће су обучене у бијело, па се и у пјесмама често помиње „бијела вила“, или у плаво, а коса им је златна или црна. У коси је тајна њихове дуговјечности. Ако се исчупа и једна њена длака, вила умире. Вјечни живот им обезбјеђује сјеме бијелог лука, које нико никад други није видио, а оне их једу, док им живот не досади и не одлуче да умру. Понекада имају крила и наоружане су стријелама, а очи им понекада сијевају као муње. Знају се претварати да су нешто што нису. Наизглед су крхке, чувају немилосрдно своје станиште од непожељних посјетилацаи спремне су да казне оне који узнемиравају забрањене вилинпросторе.
Понекад се окупљају на посебним мјестима које су забрањене људима, на планинама или шумским изворима и одатле потиче вјеровање да свако ко се напије воде на необичном извору мора да баци у воду новчић или окачи неку крпицу на грм поред извора, као жртву за сигурност. На мјесто гдје виле играју и пјевају „вилинско коло“ или „вилинско игралиште“, не смије се крочити, а препознаје се по кружном облику или трави, која је различита од околне траве. Демонска природа вила открива се у неким нељудским детаљима, као што су козје, коњске или магареће ноге, које крију под хаљином. Знају украсти и дијете из мајчиног наручја, па саме их одгајају и то дијете постаје велики јунак. Неке виле загоркиње живе у пећинама, тј. доњем свијету, у облику змије, и тек када изађу на горњи свијет постају дјевојке. То су тзв. Црне виле, хтонски демони. Активност ових демонских бића неријетко се повезују с Мјесецом и мјесечином, са глувим добом ноћи када играју и оргијају на обалама ријека. Занимљив је наш пејоративни израз виленити који означава игру или разуздано понашање, а везује се и за вилењаке.
Зла страна вила, која је приказана у пјесмама и причама је, да стално руше све што људи зазидају, као што су мост, тврђава или град, док не добију људску жртву узидану у темељ. Најпознатија пјесма са овим мотивом, „Зидање Скадра на Бојани“, каже: „Што мајстори за дан га саграде, то све вила за ноћ обаљује.“
Лирска народна пјесма:
„Град градила б'јела вила,
Ни на небу ни на земљи,
Но на грани од облака.“
Овако понашање вила се може са објаснити с тиме, да се град дизао на мјесту гдје је смјештено вилинско коло. У древну претхришћанску прошлост сеже и мотив пјесама о вилином граду од костију, гдје се приказују виле које уграђују људе у демонски град. За разлику од поменутих појединачних жртви, које имају посебна магијска својства (близанци, брат и сестра сличних имена), овдје се приликом уграђивања ради о правом помору, страдању великог броја неименованих људи. Овај вилин град није ни на небу ни на земљи; његови двори изузетне љепоте и раскоши смештени су на облацима или под земљом, негдје гдје ће остати непримјетни за обичне смртнике. Занимљиво је поменути тезу о поријеклу старог имена града Ниша, у Србији, који су Келти називали Вилин град, а исто име носи и велика одаја у пећини крај не толико удаљеног од града Бора, и то по фантастичним пећинским облицима који личе на окамењене људе, а окамењивање је још једна моћ коју посједују виле.
Виле се потчињавају искључиво онима који отму одјећу док се купају или играју, а ако им неко узме окриље, вео којим прекривају косу и крила, губе своју моћ и претварају се у обичне жене. Однос човјека и виле, као дивног али непокорног бића, носи у себи обавезну дозу трагике и разочарања, јер је човјек жели, али не може да остане са њом. Могуће их је на превари натјерати да се удају за смртне људе, али је ово осуђено на пропаст. Виле мрзе брак и њихова демонска природа наводе их да поврате своје окриље и заувијек „одлете“ од мужева, па чак из освете чине им зло. Дјеца смртих људи и бесмртних вила се називају вилењацима. Рађају се са неуобичајеним способностима и дуговјечни су као и виле, али се тешко уклапају у људску заједницу и живе изоловано, међу вилама или себи сличнима.
Слабост вила је да се заљубљују у снажне, лијепе и слободне људе, које помажу савјетима и дјелима. Многи јунаци узимали су их за посестриме, јер је ово једина врста односа са вилом која може да потраје цијели људски живот. Вила ће своме побратиму увијек бити на помоћи, чак и у најтежим недаћима које га задесе. Виле могу бити и помагачице и посестриме и дјевојкама, али рјеђе. Од њих могу измолити љепоту, заштиту, здраво потомство или добру удају: „Имала је ђевојчица бјелу вилу посестриму.“ Обично је разлог што вила прихвата овај дуготрајан однос неки мали поклон за њу или мала помоћ која јој је пружена у невољи, попут прављења хладовине док спава, или одмрсивање њене косе са неког жбуна; оваква ситна услуга може обезбједити човјеку моћног савезника.
Вилинска љепота
Док их неко не увриједи, виле не наносе зло и толико су лијепе да је тешко скинути поглед са њих. Витке су и високе, али недовољно обле и женствене. У народним пјесмама само се најљепше дјевојке пореде са вилама: „Ни вила јој, брате, равна није.“ Њихов је глас звонак, а пјевање умилно, али га разумију само појединци којима је дозвољено да уђу у друштво вила. Они који га чују, бивају омађијани њиме повилене. Са својим дивним гласовима примамљују младиће у своје коло. Када једном чује пјесму или говор неке виле, човјек више никада не заборави њен глас.
Иако су наклони према људима, виле су сујетне и тешко праштају. Ако их увриједе, било намјерно или нехотично (гажењем мјеста гдје играју, мућењем воде на њиховом извору, посматрањем њиховог купања, пјесмом љепшом од њихове, љепотом на коју су завидне…), знају да унаказе човјека, ослијепе га или усмрте својим погледом, или да га устријеле у руку или ногу, па и у само срце.
Биљарице и шумска мајка
Виле биљарице познају биље и имају способност да лијече и видају травама. Као и планинкиње, показују склоност да се кладе са смртним дјевојкама и увијек успјевају да их надмудре и прије њих уберу биље са магичним својствима. Посебно су ревносне у ријетким ноћима када се може пронаћи мистично и, по многима, непостојеће биље, које има магичну моћ: вратолом, расковник, сјеме бјелог лука… Овим биљем се лијече болести, смртоносне ране, исправљају тјеленсе недостатке и могу ускрснути мртве. Сви извори који носе вилино име су љековити: Вилина водица, Вилин кладенац… У пјесмама се говори и о томе како су знале да видају и најзнаменитије личности: „Краља вида од горице вила-а краљицу нема ко да вида.“
Народна бајка Вилина гора: „…Те почеше по гори брати некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другому опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очњи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао.“
Биљарице су везане за мјесто свог рођења, а и најчешће за дрво које чувају. Рађају се из биљака или дрвећа и живе у њима или око њих. Биљарице су, као и друге виле, способна да мијењају бића и дају им други облик. И саме се могу преображавати у различите животиње, као што су лабуд, сокол, коњ или вук, а имају и способност да проричу, али постоји могућност да су поменуте способности доступне само Шумској мајци, блиској биљарицама. Могу да говоре са животињама, које умјесто њих, траже магично биље.
Обично им је испод части да се мијешају у послове обичних смртника, а изузеци су ријетки. Оне понекад персонификују људске пророке, па похлепна чуварица воде тражи откупнину за прелазак преко воде, а вила баждарица брани приступ ка води и планини и тражи накнаду за њено коришћење. Током циклуса прољећњих обреда, приносе се жртве прилагањем предмета да се виле умилостиве. Биљарици се, као жртве, везују комадићи тканине или вуне за жбун или дрво у коме се мисли да живи. „Узми, вило, што је теби мило.“, дио је прастаре словеснке обредне пјесме, шапутане код приношења дарова Шумској мајци, од које жене обично траже помоћ.
Шумска мајка је позната у многим дијеловима Балкана. То је вила, чија је моћ већа од моћи оталих биљарица, које и саме траже понекада помоћ од ње. Могуће да је повезана са русалкама, а можда је и њихова краљица, када изађу из воде. Попут русалки, Шумска мајка се описује потпуно гола, што није уобичајено за виле и вјерује се да се „њена“ трава може анћи само уз воду. Ова трава има тајанствене моћи, јер може да излијечи нероткиње, али се не зна тачно о којој биљци је рјеч. Шумска мајка има велике груди и дуге нокте, и наклоњена је женама. Код Влаха се она назива Мума падури, „Велика мајка“, која има велику моћ трансформације, тако да се може претворити у лијепу дјевојку, али и у оронулу бабу. У посебним је односима са Воденим духом.
Самовиле и планинска мајка
Оно што су за већину Словена виле, за Бугаре и Македонце су самовиле. Код Срба је предање о вилама најразвијеније, док су самовиле само зле и осветољубљиве виле. Код Чеха и Пољака ријеч вила значи луд, што одговара српском вјеровању да од вила човјек може да полуди.
Када се окуси вода са извора самовила, постају јак као и оне, може да ишчупа дрво из корјена, пород су му крилата дјеца бијеле косе и ватрених очију. Таква дјеца одговарају опису змајевитих јунака које често одгајају виле у српским пјесмама. Бугари вјерују да се самовиле купају када пада киша, а грије сунце и сакате оне који се усуде да замуте њихове изворе. Самовила се замишља као јахачица на јелену и у руци носи змију отровницу умјесто бича. Има моћ да окамењује, али и да својим пољупцем ослобађа окамењеног.
Народна бајка „Бајна Илона“: „Бајна Илона тебе очекује. Сутра ћемо поћи, и ако ме послушаш, не брини се ништа. Него, јеси ли видео, тамо на обалама оног језера, и неке камене кипове?“ „Јесам.“ „Е, то су коњи и јахачи, њих двадесет и девет. Сви су они ишли по Бајну Илону, и ти ћеш сада бити стоти. У оном зачараном језеру, та вода што тако дивно светлуца, то је вода од које се одмах скамени свако ко само водом у њу ступи. Зато ни за живу главу не слушај Бајну Илону. Она ћете мамити слатким речима, преклињаће те да уђеш у ту воду…“
Клетва банатских Словена која говори о немилосрдној Планинској мајци, која је највјероватније такође вила, гласи: „Узела те, дабогда, Планинска мајка.“Вилин град је пећинска одаја названа због бројних облика које подсјећају на окамењене људе и планинској мајци се може приписати ово окамењивање. Друго тумачење ове клетве каже да често виле заволе смртног човјека, отму га и одведу са собом да би с њим рађале дјецу.