Анђео
Анђели су једни другима слични, имају скрила, лијепи су и њихова љепота оличава њихову душевну љепоту. Описују се као бијели или бљештави. Имају мили глас, вјечно су млади и невидљиви су обичним људима и грешницима. Колико има њих, има и људи, јер сваки чува „свог“ човјека. У руци често носе мач, иако није јасно из предања у коју сврху га користе.
Трагови вјеровања у анђеле се проналазее у давној претхришћанској прошлости. Постоји изрека: „Са твог десног рамена твој анђео увијек бди над тобом.“ Вјерује се да сваки човјек има свог анђела, ког прати од рођења до смрти, чува га и брине о њему са његовог десног рамена. Приповједало се да у постељи треба најприје лежати на лијевом боку, да би и анђео имао времена да се смјести како му годи. Вјерује се да се лијевом руко ништа не смије пружати, јер је то зла рука, а да десна сретно ручи. Поједина народна вјеровања указују да на лијевој руци обитава „лоша страна личности“ и зато се за човјека који је лоше воље каже да је „устао на лијеву ногу“. Анђелу годи кад човјек добро уради, а љути га када ради лоше ствари. Када чини шта лијепо, анђео га својим крилом милује по образу, а када чини лоше ствари, окрене се и одлети, али се ипак, врати.
Назив за анђеле би могло да долази од грчог језика или српске ријечи „аскурђел“, што значи мушки предак у седмом кољену (у описном значењу древног, божанског прапретка- аз-курдјел) и одговара идеји да су нам заштитници преци. Ријеч „аскурђел“ је слична ријечи Азраел, и означава исламско и јеврсејско-хришћанског анђела смрти, иако се нигдје не помиње овај назив у божијим списима, ни Курану, ни Библији. Ову улогу је код Срба преузео Арханђел Михаило, који је био најстарији анђео и прост га народ назива „душовадник“. Није умро, по предању, па му се зато не кува жито о српском обичају славе.
Трагови вјеровања у анђеле се проналазее у давној претхришћанској прошлости. Постоји изрека: „Са твог десног рамена твој анђео увијек бди над тобом.“ Вјерује се да сваки човјек има свог анђела, ког прати од рођења до смрти, чува га и брине о њему са његовог десног рамена. Приповједало се да у постељи треба најприје лежати на лијевом боку, да би и анђео имао времена да се смјести како му годи. Вјерује се да се лијевом руко ништа не смије пружати, јер је то зла рука, а да десна сретно ручи. Поједина народна вјеровања указују да на лијевој руци обитава „лоша страна личности“ и зато се за човјека који је лоше воље каже да је „устао на лијеву ногу“. Анђелу годи кад човјек добро уради, а љути га када ради лоше ствари. Када чини шта лијепо, анђео га својим крилом милује по образу, а када чини лоше ствари, окрене се и одлети, али се ипак, врати.
Назив за анђеле би могло да долази од грчог језика или српске ријечи „аскурђел“, што значи мушки предак у седмом кољену (у описном значењу древног, божанског прапретка- аз-курдјел) и одговара идеји да су нам заштитници преци. Ријеч „аскурђел“ је слична ријечи Азраел, и означава исламско и јеврсејско-хришћанског анђела смрти, иако се нигдје не помиње овај назив у божијим списима, ни Курану, ни Библији. Ову улогу је код Срба преузео Арханђел Михаило, који је био најстарији анђео и прост га народ назива „душовадник“. Није умро, по предању, па му се зато не кува жито о српском обичају славе.